Koliko je Iran blizu posedovanja nuklearnog oružja

Eskalacija sukoba između Irana i Izraela ponovo je usmerila svetsku pažnju na nuklearne ambicije Irana i pitanje da li je sposoban da upotrebi atomsko oružje. Iran je poslednjih godina počeo da povećava proizvodnju fisijskog materijala nakon što su se SAD povukle iz sporazuma prema kom je Teheran trebalo da ograniči nuklearne aktivnosti, a SAD da ublaže sankcije. Danas bi verovatno mogao da proizvede količinu obogaćenog uranijuma potrebnu za jednu bombu za manje od nedelju dana. Ipak, još uvek bi morao da savlada proces pretvaranja goriva u oružje kako bi proizveo operativni uređaj koji je sposoban da pogodi udaljenu metu.

Šta je Iran učinio da prikupi materijale za bombu

Prema značajnom sporazumu iz 2015, Teheran se obavezao da 15 godina neće obogaćivati ​​uranijum iznad 3,7 odsto - koncentracije fisijskog izotopa urana-235 potrebne za nuklearne elektrane. Takođe je obećao da će ograničiti svoje zalihe obogaćenog urana na 300 kilograma ili oko tri odsto količine koju je imao pre sklapanja ugovora.

Prema inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran je poštovao uslove tog sporazuma kada su se 2018. SAD povukle iz sporazuma pod tadašnjim predsednikom Donaldom Trumpom. U tom trenutku, ograničavanje iranskih napora u atomskom obogaćivanju značilo je da bi mu trebalo godina da proizvede dovoljno fisijskog materijala da pokrene nuklearno oružje.

Počevši godinu dana nakon što su Sjedinjene Američke Države napustile sporazum i ponovo nametnule sankcije – uskrativši Iranu obećane ekonomske koristi od sporazuma - Teheran je počeo da jača svoj program. Akumulirao je dovoljno obogaćenog uranijuma za izradu nekoliko bombi ako čelnici odluče da pročiste teški metal do nivoa od 90 odsto koji se obično koristi u oružju. Štaviše, ne samo da se vratio obogaćivanju na 20 odsto već je prvi put napredovao do 60 odsto, što je nivo čistoće za koji IAEA kaže da se tehnički ne razlikuje od goriva za oružje.

Zašto je obogaćivanje tako važno

Dobijanje materijala potrebnog za induciranje atomske fisije najteži je korak u procesu proizvodnje nuklearne energije ili bombi. Zemlje treba da razviju industrijsku infrastrukturu za proizvodnju izotopa urana-235, koji čine manje od jedan odsto materije u uranovoj rudi, ali su ključni za održavanje fisijske lančane reakcije.

Za odvajanje materijala koriste se hiljade centrifuga koje se vrte brzinom zvuka. IAEA prati promene nivoa grama u zalihama uranijuma širom sveta kako bi osigurala da se ne preusmerava za oružje.

Iran je uvek tvrdio da teži nuklearnoj energiji, a ne nuklearnom oružju, ali svetske sile sumnjaju u tu tvrdnju.

Izgradio je podzemne objekte ojačane čelikom na svoja dva glavna nalazišta za obogaćivanje u Fordowu i Natanzu, što ih čini težim za ciljanje u vazdušnom napadu.

Šta još Iranu treba da bude sposoban da lansira nuklearno oružje

Osim fisijskog materijala, tu je i mehanizam bombe i način njene isporuke. Verovatno je da Iran već ima tehničko znanje i iskustvo za proizvodnju jednostavnog uređaja za imploziju sa sklopom oružja, poput onog koji su Sjedinjene Američke Države bacile iznad Hirošime 1945. Iranski pilot morao bi preživeti upad na neprijateljsku teritoriju da bi ga poslao. Druga opcija je da bi se hardver isporuči unutar kontejnera otpremljenog kopnom ili brodom.

Da bi pogodio udaljenu metu, Iranu je potrebna bojeva glava koja je dovoljno mala da se postavi na jedan od njegovih balističkih projektila i da može preživeti ponovni ulazak u Zemljinu atmosferu. Iran je sprovodio studije o tome kako sastaviti takav uređaj do 2003. godine. Prema izveštajima američkih obaveštajnih službi, Iran verovatno nije nastavio te studije. Procene koliko će Iranu trebati vremena da dovrši potrebne radove kreću se od četiri meseca do dve godine. Njegov najjači balistički projektil ima procenjeni domet od čak 5.000 kilometara, stavljajući celu Evropu nadohvat ruke.

Može li Izrael napasti iranska nuklearna postrojenja  

Izrael je dugo razmatrao mogućnost nuklearnog naoružanja Irana egzistencijalnim rizikom i nastojao je da ograniči te nuklearne ambicije silom. Mnogi veruju da stoji iza atentata u Teheranu na šest iranskih nuklearnih naučnika od 2010. i nekoliko napada na nuklearne lokacije u Iranu.

Izraelski zvaničnici više su puta implicirali da bi, ako Iran dosegne granicu sposobnosti naoružanja, napali njegov nuklearni program koristeći vazdušne snage. Zemlja je testirala planove napada tokom svoje takozvane ratne simulacije Vatrenih kočija 2022. godine.

Dok je Izrael uspešno uništio irački reaktor u izgradnji 1981. i bombardovao navodnu sirijsku nuklearnu lokaciju 2007, izazovi koje postavlja Iran znatno su veći. Njegovi objekti su toliko brojni da su obaveštajni zvaničnici upozorili da bi napad mogao samo odložiti, ali ne i uništiti sposobnost Irana da spoji tehnologije potrebne za proizvodnju nuklearnog oružja.

Glavni direktor IAEA Rafael Grossi rekao je da je Iran privremeno zatvorio svoja nuklearna postrojenja kao bezbednosnu meru nakon napada na Izrael. Rekao je da je uvek bio zabrinut zbog mogućnosti izraelskog napada na iranske nuklearne lokacije i pozvao na "ekstremnu suzdržanost".