Evropa se ponovo naoružava, ali to nije jednostavan poduhvat

Početkom 1990-ih, nakon što se Hladni rat završio, evropske zemlje su zaradile na "dividendi mira". Srezale su budžete za odbranu i rashodovale ili prodale ogromne količine oružja u uverenju da veliki kopneni rat na kontinentu više nije verovatan. Ruska invazija na Ukrajinu početkom 2022. okončala je tu iluziju.

Sada su se vlade širom Evrope obavezale da znatno povećaju vojnu potrošnju kako bi se pripremile za dugotrajni sukob visokog intenziteta kakav se vodi u Ukrajini. Rezultati su, međutim, bili neujednačeni, pa se postavlja pitanje hoće li i kada Evropa biti spremna za buduće bezbednosne izazove.

Šta je uopšte bila "dividenda mira"

Godine 1989, vojna potrošnja među članicama NATO-a iznosila je u proseku više od četiri odsto bruto domaćeg proizvoda jer su održavale tzv. isturenu odbranu u Evropi kako bi odvratile SSSR i njegove saveznike u Varšavskom paktu od invazije. Kada je istočni blok nestao u roku od samo dve godine, vlade su požurile da iskoriste popuštanje napetosti među supersilama. Srezali su izdatke za odbranu, preusmeravajući resurse u produktivnija područja, kao što su zdravstvo i socijalno. Tenkovi, topovi i druga teška oklopna oprema rashodovani su ili prodati. Taj se trend ubrzao nakon napada na SAD 11. septembra 2001, kada su snage dizajnirane za kopneni rat rekonfigurisane u lakše naoružanje, mobilne jedinice za protivterorističke misije širom sveta. Do 2014. evropske članice NATO saveza u proseku su izdvajale 1,4 odsto BDP-a za odbranu. Nemačka je imala manje od 1.000 tenkova i borbenih vozila zajedno, u odnosu na 7.000 samo u Zapadnoj Nemačkoj tokom Hladnog rata.

 

Šta se dogodilo u SAD

Benefiti mira bili su kraćeg veka u SAD. Potrošnja za odbranu pala je sa šest odsto BDP-a 1989. na najnižih tri odsto u 2001, ali Amerika je promenila smer nakon što su napadi 11. septembra ubrzano doveli do ratova u Avganistanu i Iraku. Te obaveze su vratile potrošnju na pet odsto BDP-a u 2010, pre nego što su se poslednjih godina ustalile na oko 3,5 odsto.

Kako su se promenila razmišljanja

Pad izdvajanja za odbranu među evropskim članicama NATO-a počeo je da se preokreće 2014, nakon što je Rusija anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim. Te godine je savez postavio rok do 2024. za članove da postignu prethodno ignorisani cilj potrošnje na odbranu u visini od dva odsto BDP-a. Malo je država bilo na putu da uspe u tome, sve dok velika invazija na Ukrajinu nije radikalno promenila percepciju o tome kakav je odbrambeni sistem potreban Evropi. Mnogi evropski i američki znvaničnici veruju da je ruski predsednik Vladimir Putin odlučio opet da potčini nacije koje su nekada bile deo Sovjetskog Saveza. Samo nekoliko meseci nakon početka rata, NATO je usvojio ažuriranu strategiju koja je identifikovala Rusiju kao "najvažniju i direktnu pretnju" savezu. Prethodna verzija iz 2010. ciljala je na "strateško partnerstvo" s Rusijom.

Šta rade evropske vlade

Neke preispituju odbrambene doktrine koje definišu za kakve se ratove pripremiti. Većina njih – u većoj ili manjoj meri – traži da popuni zalihe tenkova, protivtenkovskih i protivvazdušnih sistema, precizno navođenih projektila, artiljerijskih baterija i municije, kao i dronova koji su se pokazali ključnim u ukrajinskom ratu. Konsultantska firma McKinsey & Co. projektovala je da bi, bez rata, evropska odbrambena potrošnja od 2021. do 2026. porasla za 14 odsto i da će sukob pogurati povećanje na najmanje 53 odsto, s procenjenih 296 milijardi evra, na 453 milijarde. Najveća promena zabeležena je u Nemačkoj. Među državama NATO-a, najveća evropska ekonomija posvetila je jedan od najmanjih udela BDP-a odbrani. Ali nekoliko dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, kancelar Olaf Scholz najavio je povećanje vojne potrošnje od 100 milijardi evra. Francuska je povećala svoja šestogodišnja budžetska izdvajanja za odbranu za trećinu. Poljska je sastavila listu za kupovinu koja uključuje stotine raketnih bacača HIMARS koji su imali značajan uticaj u Ukrajini, kao i tri puta više tenkova nego što imaju Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo zajedno, i šest puta više samohodnih artiljerijskih baterija od Nemačke. U svakom slučaju, odlična perspektiva za proizvođače oružja.

Koji su izazovi

Otvoreno je pitanje hoće li vlade moći da plate ambiciozne nadogradnje odbrane. Pozivi na veću potrošnju dolaze u vreme visoke inflacije i velike potražnje za povećanjem plata u javnom sektoru, dok s druge strane moraju rasti ulaganja i subvencije za postizanje klimatskih ciljeva. Osim toga, troškovi ponovne izgradnje Ukrajine će na kraju biti vrlo visoki. Mnoge zemlje su iscrpile svoja skladišta oružja kako bi snabdele Ukrajinu, a ona se moraju ponovno popuniti pre nego što se mogu proširiti. Budući da se birokratija za kupovinu oružja smanjila, narudžbine sporo dolaze čak i kad proizvođači imaju dovoljno kapaciteta. Iz tog razloga, godinu dana nakon Scholzove objave, nije potrošen ni cent njegovog fonda, prema izveštaju parlamenta. Takođe, evropske vlade većinom nastavljaju da razvijaju svoje sisteme naoružanja, doprinoseći mnoštvu različitih vrsta tenkova, aviona, brodova i topova, što otežava zajedničko delovanje snagama različitih nacija. Samo 18 odsto evropske odbrambene potrošnje otišlo je na zajedničke projekte u 2021. Grupisanje narudžbine moglo bi da ubrza proizvodnju i ograniči troškove. Francuski predsednik Emmanuel Macron pozvao je evropske ministre odbrane na konferenciju u Parizu 19. juna da bi razgovarali o produbljivanju saradnje.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar