Kako zaustaviti klimatske promene? Snagom cene

Barel nafte na svetskom tržištu košta oko 80 dolara. Razmislite o snazi ​​te cene: podstakla je opsežne ljudske napore, bilione dolara ulaganja, tehnološka otkrića, stvaranje nekih od najvećih svetskih kompanija - a sve to zarad vađenja fosilnih goriva gde god se mogu pronaći u svetu.

Spaljivanjem tih goriva, između ostalog, u Zemljinu atmosferu će ove godine biti ispušteno oko 36 milijardi tona ugljen-dioksida. Kreatori politike bi želeli da taj broj svedu na nulu, ali to zahteva snažnu pobudu, zbog čega vlade moraju da odrede cenu ugljenika što pre.

Porez na ugljenik bi bio najbolji pristup. To bi preusmerilo ulaganja prema zelenim projektima i omogućilo vladama da smanje druge, distorzivne poreze. Ipak, taj pravac se dosad pokazao nepremostivim. Bogate nacije strahuju od većih troškova energije i gubitka konkurentnosti. Zemlje u razvoju, s ugljenično intenzivnim ekonomijama, zabrinute su da će platiti više nego što bi trebalo. Od 2023. odgovarajući porezi na ugljenik primenjivali su se na manje od pet odsto svetskih emisija staklene bašte.

Trgovanje ugljenikom

Druga mogućnost je trgovanje ugljenikom, pri čemu vlade nameću ograničenja emisija i prepuštaju tržištu da odredi cenu. Učesnici koji mogu da smanje više - mogu prodati kredite onima koji to ne mogu.

Trgovinski sistem Evropske unije (EU), najveći od 36 takvih planova koji pokrivaju gotovo petinu globalnih emisija, postavio je cenu tone ugljenika na 110 dolara (sada je niža, delimično zahvaljujući procvatu čiste energije). Na odvojenom, neregulisanom ofset tržištu, ekološki orijentisane kompanije finansiraju sve: od tehnologije za hvatanje ugljenika u Danskoj, do očuvanja šuma u Zimbabveu.

Međutim, ujedinjenje tih tržišta kako bi se postiglo nešto što je približno globalnoj ceni ostaje daleka perspektiva. Smanjenje emisija nije zamenjivo poput fizičke robe: tona iz zemlje sa slabim nadzorom možda ne vredi mnogo; kompenzacija za spasavanje drveća može nestati kao dim ili biti čista prevara. Cene se kreću do jednog dolara po toni za najlošije kompenzacije, što je dobro samo za najbeznačajnije "zelene" marketinške trikove. Napori u kontroli kvaliteta, koliko god bili vredni hvale, imaju dalek put. Osim ako ublažavanje nije savršeno i trajno, pripisivanje stvarnih emisija udaljava svet od neto nule.

U međuvremenu se gubi dragoceno vreme. Kako bi se sprečilo da globalno zagrevanje pređe crvenu liniju od dva stepena Celzijusa, emisije staklene bašte moraju da budu najmanje za 25 odsto niže do 2030. godine, nego što su bile 2019. Obećanja u okviru Pariskog sporazuma postigla bi smanjenje od samo 11 odsto.

Globalna ponderisana prosečna cena ugljenika je oko pet dolara po toni, što je manje od desetine minimalnog procenjenog nivoa potrebnog za kontrolu klimatskih promena.

Cene ugljenika treba da budu mnogo veće kako bi se sprečile katastrofalne klimatske promene/Foto: Bloomberg

Izvodljiva rešenja su nadohvat ruke. Na primer, stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) predložili su donje cene koje bi vlade mogle da uspostave korišćenjem poreza, trgovine ugljenikom ili ekvivalentnih mera. Ako se postavi od 35 do 145 dolara za zemlje s najnižim prihodima do zemalja s najvišim prihodima i u kombinaciji s adekvatno ambicioznim ciljevima emisija, taj pristup bi trebalo da bude dovoljan da se svet vrati na pravi put, tj. da ostane ispod dva stepena Celzijusa.

Ono što je potrebno jeste dogovor koji okuplja kritičku masu velikih zemalja, jer pritisak raste: nova adaptacija granica Evropske unije, koja oporezuje uvoz nezavisan od cena ugljenika, nudi podsticaj trgovinskim partnerima bloka kada je reč o saradnji. S odgovarajućim podsticajima, ljudi i kompanije će tražiti najbolje i najbrže načine za smanjenje emisija, potencijalno donoseći ogromne ekonomske koristi. Što je odlaganje duže, to će zadatak biti teži.