Obnavljamo fasade, menjamo stolariju, klime neprestano rade, a i dalje nam je vruće. Gde grešimo?

Većina ljudi misli da će se zgrade klimatskim promenama prilagoditi boljom izolacijom, novom fasadom ili snažnijim klima-uređajima. Arhitekte upozoravaju da to nije dovoljno. Neke greške nastale tokom projektovanja gotovo je nemoguće naknadno ispraviti, a upravo će se zgrade koje danas gradimo koristiti decenijama, u klimi koja će izgledati bitno drukčije nego danas.

Zbog toga se sve češće postavlja pitanje projektujemo li zgrade koje će biti jednako funkcionalne i za 20 ili 30 godina ili ćemo ih vrlo brzo prilagođavati uslovima za koje nikada nisu bile projektovane.

Marko Dabrović, jedan od osnivača arhitektonskog studija 3LHD, upozorava da najveći problem predstavljaju zgrade s velikim nezaštićenim staklenim površinama, predubokim tlocrtima, jednostranom orijentacijom i okruženjem bez zelenila.

"To je posebno problematično jer ćemo zbog smanjenja emisija CO₂ morati manje rušiti i znatno duže koristiti postojeće građevine. Ono što danas izgradimo moraće da se koristi i prilagođava decenijama. Pročelje se može obnoviti, ali lošu orijentaciju, predubok tlocrt i zgradu bez mogućnosti prirodnog provetravanja veoma je teško naknadno promeniti", objašnjava Dabrović za Bloomberg Adriju.

Klimatske promene sve snažnije utiču i na evropsku privredu. Evropa se zagreva približno dvostruko brže od globalnog proseka, a toplotni talasi više nisu izazov samo za zdravstveni sistem ili elektroenergetsku mrežu. Sve više utiču na produktivnost, povećavaju troškove privrede i otvaraju pitanje koliko je postojeća infrastruktura uopšte prilagođena novim klimatskim uslovima.

Evropska komisija procenjuje da će države članice do 2050. godine morati da ulažu gotovo 70 milijardi evra godišnje u prilagođavanje klimatskim promenama, dok Bloomberg u svojoj analizi upozorava da je veliki deo evropskih zgrada projektovan za klimu koja više ne postoji.

Najveće greške nastaju pre gradnje

Kada se govori o pregrevanju zgrada, rasprava se najčešće svodi na debljinu izolacije ili snagu klima-uređaja. Dabrović smatra da je to pogrešan pristup jer problem nastaje mnogo ranije, u trenutku kada se određuju položaj zgrade, njena orijentacija, dubina tlocrta ili količina staklenih površina.

 

"Još se često projektuje prema prosečnim klimatskim podacima, iako su toplotni talasi sve duži, a noći sve toplije. Pritom zgrada nije izolovani objekat. Ako je okružena asfaltom, betonom, tamnim krovovima i fasadama, celo okruženje se tokom dana zagreva i noću ne uspeva da se ohladi. To je efekat urbanog toplotnog ostrva. Zato projektovanje danas mora da počne od mikroklime lokacije i odnosa zgrade prema okruženju, a ne da se završi na njenoj fasadi."

To znači da se zgrada više ne može posmatrati odvojeno od prostora koji je okružuje. Asfalt, beton i tamne površine tokom dana akumuliraju toplotu, a noću je postepeno oslobađaju, zbog čega se gusto izgrađeni delovi gradova hlade znatno sporije od zelenijih područja. Efekat urbanih toplotnih ostrva zato tokom toplotnih talasa dodatno povećava potrebu za hlađenjem i otežava prirodno rashlađivanje zgrada.

Kompleks CityLife u Milanu jedan je od najpoznatijih evropskih primera savremene održive arhitekture | Bloomberg

Prema Dabrovićevom mišljenju, klima-uređaj najčešće rešava posledicu, a ne uzrok problema.

"Najčešće su to prevelike staklene površine bez spoljne zaštite od sunca, loša orijentacija i tlocrti koji ne omogućavaju prirodno provetravanje", dodaje.

Velike staklene fasade poslednjih decenija postale su jedno od obeležja savremene arhitekture. Međutim, problem nije u staklu kao materijalu, već u tome kako se koristi i koliko je zgrada zaštićena od direktnog sunčevog zračenja.

"Staklo treba birati prema orijentaciji i nameni prostora. Zimi želimo da iskoristimo sunčevu energiju za pasivno zagrevanje, dok leti direktno sunce treba zaustaviti pre nego što prođe kroz staklo. To se postiže kombinacijom odgovarajuće solarne propusnosti stakla, konzola, dubokih lođa, tendi i drugih oblika spoljnog zasenjivanja. Unutrašnje zavese ili roletne reaguju prekasno jer je toplota tada već ušla u prostor", govori Dabrović. Jednako važnim smatra i prostor oko zgrade, koji se pri projektovanju često potcenjuje.

Upravo zato sve više gradova pokušava da vrati zelenilo u gusto izgrađene delove grada. Evropska unija kroz programe prilagođavanja klimatskim promenama finansira i projekte ozelenjavanja urbanih prostora, a među gradovima koji su za to dobili evropska sredstva nalazi se i Zagreb.

Kako projektovati zgradu za toplije leto

Može li se zgrada u našoj klimi projektovati tako da i tokom toplotnog talasa ostane prijatna bez klimatizacije? Dabrović smatra da može, ali samo ako se o tome razmišlja od samog početka.

Takav pristup već se godinama primenjuje u zemljama koje imaju razvijene standarde pasivne gradnje, ali zbog sve češćih toplotnih talasa postaje sve važniji i u Hrvatskoj i ostatku regiona. Cilj više nije samo smanjenje potrošnje energije, već projektovanje zgrada koje će prirodnim putem zadržavati prijatnu temperaturu što je duže moguće.

U tome važnu ulogu imaju i građevinski materijali, iako se njihova važnost često pojednostavljuje. Poslednjih godina sve više se govori o povratku drveta, kamena, zemlje i drugih prirodnih materijala, ali Dabrović upozorava da izbor materijala sam po sebi ne može rešiti problem.

Stabla i zelene površine mogu znatno ublažiti učinak urbanih toplotnih ostrva | Jure Živković za 3LHD

"Materijali su važni, ali sami po sebi nisu dovoljni. Ključno je kako su ugrađeni i kako rade zajedno sa ostalim elementima zgrade. Drvo je obnovljivo i ima nizak ugljenični otisak, zemlja i kamen imaju veliku toplotnu masu, a prirodni izolacioni materijali mogu poboljšati kvalitet unutrašnjeg prostora. Međutim, nijedan materijal neće nadoknaditi lošu orijentaciju ili izostanak zaštite od sunca."

Drugim rečima, održivost ne počinje izborom materijala, već kvalitetnim projektom.

Kako prilagoditi postojeće zgrade klimatskim promenama

Slična logika važi i za energetsku obnovu postojećih zgrada. U javnosti se ona često svodi na novu fasadu i deblji sloj izolacije, ali trebalo bi da obuhvati i zaštitu od letnjeg pregrevanja, poboljšanje prirodnog provetravanja, ozelenjavanje okruženja i krovova, kao i povećanje otpornosti zgrada na klimatske ekstreme.

Takav pristup posebno je važan jer će najveći deo zgrada koje ćemo koristiti sredinom veka već biti izgrađen. To znači da prilagođavanje klimatskim promenama neće zavisiti samo od novih projekata, već i od toga koliko ćemo uspešno obnoviti postojeći fond zgrada.

Jedan od primera takvog pristupa je Grand Park Hotel Rovinj, projekat studija 3LHD, u kojem je, kaže Dabrović, posebna pažnja posvećena upravo pasivnim rešenjima za zaštitu od letnjih vrućina.

"Najvažniji elementi su duboke lođe i konzole koje štite staklene površine od letnjeg sunca, prirodno provetravanje zajedničkih prostora, zeleni krovovi i velika količina mediteranskog zelenila koje stvara hlad i povoljniju mikroklimu. Istovremeno, zimi je omogućeno korišćenje sunčeve energije za pasivno zagrevanje."

Projekat Hotela Park naglašava važnost zelenila i pasivnih rešenja u oblikovanju prijatnije mikroklime | Jure Živković za 3LHD

Takav pristup pokazuje da arhitektura ne mora da bira između energetske efikasnosti i prijatnog boravka. Dobro projektovana zgrada može istovremeno smanjiti potrošnju energije, povećati toplotni komfor i ograničiti potrebu za klimatizacijom, čak i tokom perioda ekstremnih vrućina.

Ipak, pojedinačni projekti neće biti dovoljni ako se ne promeni način na koji se planiraju gradovi. Poslednjih decenija razvoj je često bio usmeren na maksimalno iskorišćavanje građevinskog zemljišta, dok su zelene površine, prirodna ventilacija i mikroklima ostajali u drugom planu. Klimatske promene sada pokazuju da upravo ti elementi postaju važan deo otpornosti gradova.

Dabrović smatra da arhitekte danas imaju veću odgovornost nego ranije jer projektuju zgrade koje će služiti generacijama u bitno drugačijim klimatskim uslovima.

"Arhitektura više ne može biti samo odgovor na funkcionalne i estetske zahteve. Mora odgovoriti i na klimatske izazove. To znači razmišljati dugoročno i projektovati zgrade koje će ostati prijatne, energetski efikasne i za nekoliko decenija."

Možda upravo zato najveća promena nije u tome što ćemo graditi drugačije zgrade, već što ćemo početi da ih projektujemo za klimu koja tek dolazi, a ne za onu kakvu smo nekada imali. Jer fasada se može obnoviti, ali greške u osnovnim odlukama o položaju, orijentaciji i prirodnom provetravanju veoma je teško naknadno ispraviti.