Postoje četiri vrste zemalja: razvijene, nerazvijene, Japan i Argentina

"Postoje četiri vrste zemalja: razvijene, nerazvijene, Japan i Argentina" - rečenica pripisana nobelovcu Simonu Kuznetzu i citirana u knjizi "Zašto narodi propadaju" - već više od pola veka lebdi kao savršena definicija ekonomskih anomalija. Duhovita, ali duboko tačna, ona hvata suštinu dva najveća paradoksa moderne ekonomije: Argentinu, zemlju koja je s vrha sveta potonula u hronične krize, i Japan, naciju koja je iz ruševina stvorila industrijsko čudo, a zatim zapala u decenije deflacije i stagnacije.

Obe zemlje, svaka na svoj način, predstavljaju laboratoriju za makroekonomiju - slučajeve koji dokazuju da rast nije samo stvar kapitala, rada i tehnologije, već i institucija, poverenja i političke doslednosti. Kuznetzova dosetka danas zvuči aktuelnije nego ikada, jer Japan i Argentina ponovo stoje na prekretnicama koje bi mogle definisati globalni poredak ekonomskih ideja.

Argentina - kad bogatstvo postane zamka

Krajem 19. veka Argentina je bila sinonim za prosperitet. Zahvaljujući bogatstvu pampasa, izvozu mesa i žita, te prilivu kapitala i imigracije, zemlja je 1913. bila među deset najbogatijih na svetu po BDP-u po glavi stanovnika. Buenos Ajres je izgledao kao "Pariz juga", ali ubrzo dolazi preokret - 1930-ih godina počinje ciklus političke nestabilnosti, državnog intervencionizma i populizma, koji će trajati decenijama.

Model poznat kao ISI (Industrijalizacija zamenom uvoza – Import Substitution Industrialization) trebao je da učini Argentinu samodovoljnom. Umesto toga, stvorio je zatvorenu, neefikasnu industriju, zavisnu od državnih subvencija i političke zaštite. Umesto da izgradi institucije koje bi podsticale inovacije i produktivnost, Argentina je sagradila ekonomski sistem koji nagrađuje rentijerstvo i političku lojalnost.

Rezultat je poznat - ciklus inflacije, devalvacija i dugova, ponavljan svakih desetak godina.

 

Danas, pod predsednikom Javierom Mileijem, zemlja pokušava novi eksperiment - šok-terapiju liberalizacije. Paket zakona Ley Bases i dogovor s MMF-om doneli su prvu stabilizaciju nakon godina hiperinflacije. Inflacija je bila pala ispod dva odsto mesečno, a fiskalni deficit pretvoren u suficit. Ali sve zavisi od političke izdržljivosti, može li društvo koje je decenijama živelo s inflacijom, subvencijama i kontrolama cena, izdržati dugoročni institucionalni zaokret?

Japan - kako stabilnost postaje prepreka

Suprotno Argentini, Japan je 20. vek započeo kao "kasni modernizator", a završio ga kao industrijski div. Nakon Meiji restauracije (1868), zemlja je u nekoliko decenija prešla put koji je Zapadu trebao vekovima: ukidanje feudalizma, uvođenje obrazovanja, industrijalizacija i tehnološki transfer.

Nakon Drugog svetskog rata, država i privatni sektor, udruženi kroz MITI (Ministarstvo industrije i trgovine), pokreću posleratno "ekonomsko čudo", s fokusom na izvoz, produktivnost i dugoročno planiranje. Rezultat je bio neverovatan: između 1950. i 1990. Japan postaje druga najveća ekonomija sveta, simbol tehnološke preciznosti i discipline.

 

Ali onda je usledio kraj. Balon nekretnina 1990-ih puca, slede tri decenije deflacije, niskih plata i demografskog starenja.

Japan je postao previše stabilan: previše štednje, premalo rizika, previše birokratizovanih institucija koje štite status kvo. Tek u martu 2024, nakon 17 godina, Bank of Japan ukida negativne kamatne stope i napušta YCC (kontrolu krive prinosa).

Istovremeno, talas kolektivnih pregovora donosi najveće povećanje plata u tri decenije, a Tokijska berza prisiljava kompanije s niskim povratom kapitala da "probude" efikasnost. Japan se vraća rastu, ali još ne zna može li pobediti sopstvenu demografiju.

Lekcije o ekonomiji, politici i poverenju

Argentina pokazuje da bogatstvo tla i resursa ne garantuje razvoj ako institucije postanu plen politike. Japan potvrđuje suprotan ekstrem - čak i najuređenije institucije mogu ugušiti dinamiku ako predugo štite staro i odlažu reforme.

Argentina ima jednog od najživopisnijih državnika/Bloomberg

U Argentini su fiskalna disciplina i kontrola potrošnje jedini lek protiv inflacije, ali bez poverenja u institucije stabilnost je privremena. U Japanu, podizanje kamata i rast plata jesu ohrabrujući, ali bez produktivnosti i imigracije rast ostaje nominalan.

Tržišta danas čitaju parlamente, a ne samo kamate. U Argentini svaki politički protest menja devizni kurs, u Japanu svaka najava korporativnih reformi diže Nikkei. U oba slučaja, makroekonomski brojevi su izvedenica institucionalnog kredibiliteta.

Kuznets je bio u pravu

Kad je Simon Kuznetz rekao da postoje četiri vrste zemalja - razvijene, nerazvijene, Japan i Argentina - možda nije mislio na teorijsku klasifikaciju, već na lekciju o granicama ekonomskih modela. Japan i Argentina i dalje pokazuju da ekonomija nije samo pitanje bilansa već pitanje poverenja, kulture i politike.

Jedna zemlja pokušava da se izvuče iz haosa pretvaranjem stabilnosti u vrlinu. Druga pokušava da izađe iz stagnacije oživljavanjem rizika i dinamike. A obe, svaka na svoj način, podsećaju da ekonomski razvoj nije linearan proces, već ciklus između institucionalnog reda i političkog nereda.

U svetu koji traži nove modele rasta, Argentina i Japan ostaju dve najvrednije i najtvrdokornije zagonetke svetske ekonomije.