Da li je bolje biti bogat u Evropi ili Americi?

Amerika i dalje ostaje najbolja zemlja na svetu za bogaćenje. Dok jedni to vide kao razlog za slavlje, drugi u tome vide dokaz da je kapitalistički sistem narušen. Kao ekonomistu, manje me zanima rasprava o tome da li bi milijarderi (ili bilioneri) trebalo da postoje, a više pitanje koja je alternativa. Jedna od njih je Evropa, gde sistem obezbeđuje da najbogatiji ne budu previše bogati, i da svoje bogatstvo nasleđuju, umesto da ga sami steknu.

U Firenci najbogatije porodice tu poziciju zauzimaju već šest vekova, uz gotovo nikakvu smenu. To je ekstreman primer, ali u Evropi nije neobično da najbogatije porodice ostanu iste kroz generacije. U SAD je, nasuprot tome, veća verovatnoća da su najbogatiji ljudi sami stekli svoje bogatstvo. Razlika je podjednako posledica politike koliko i kulture.

 

Dvojica ekonomista proučavala su 2007. godine najbogatije porodice u SAD i primetila da su 1960-ih godina žene činile polovinu najbogatijih 0,01 odsto stanovništva, dok su na prelazu u novi vek činile manje od trećine. Autori pretpostavljaju da je objašnjenje u tome što među najbogatijih 0,01 odsto ima više muškaraca koji su sami stekli bogatstvo. Kada se bogatstvo zasniva na nasleđu, muškarci i žene zastupljeni su podjednako. Međutim, pošto je za žene, nažalost, manje verovatno da će akumulirati veliko bogatstvo, njihov manji udeo sugeriše da među najbogatijim Amerikancima dominiraju preduzetnici koji su sami stekli bogatstvo, što se može potvrditi i pogledom na listu najbogatijih ljudi.

Američki filantrop i bivši menadžer hedž fonda John Arnold nedavno je primetio da neke evropske zemlje zahtevaju da između 50 i 75 odsto imovine iz ostavine pripadne naslednicima. Među potpisnicima Giving Pledgea, obećanja da će pokloniti većinu svog bogatstva, ima daleko manje bogatih Evropljana nego Amerikanaca.

Delom je to zato što u Evropi najveći deo socijalne podrške dolazi od države, koja se finansira porezima, dok struktura poreskog sistema otežava akumulaciju velikog bogatstva. Evropa primenjuje više stope poreza na dohodak i potrošnju. Propisi koji uređuju poslovanje i finansijska tržišta takođe otežavaju pokretanje uspešnog biznisa.

Zagovornici ekstremno bogatih, među kojima sam i ja, smatraju da je za ekonomiju važnije da omogući ekonomsku mobilnost nego da ograničava ekstremno bogatstvo. A neke evropske zemlje zaista su egalitarnije.

U Danskoj se, na primer, manje od 20 odsto prednosti u prihodima prenosi sa roditelja na decu, u poređenju sa 50 odsto u SAD. Ukupno gledano, u Danskoj postoji i veća mobilnost bogatstva nego u SAD. Ipak, veza između bogatstva roditelja i dece i dalje je veoma snažna među najbogatijima: ako je neko bogat kao dete ili mlađa odrasla osoba, obično zahvaljujući nasledstvu, to veoma snažno ukazuje na to da će biti bogat i sa 45 godina.

Naravno, poreska politika neke zemlje na mnogo načina odražava vrednosti tog društva. Šta je poželjnije: veća sigurnost i veća verovatnoća da ćete dospeti do srednje klase ako u njoj niste rođeni ili mogućnost da postanete basnoslovno bogati? Ne postoji tačan odgovor. Sve se svodi na odnos prema riziku.

Nije da u Evropi ne postoje milijarderi koji su sami stekli bogatstvo. Ali njen sistem daje prednost sigurnosti i stabilnosti, visokim porezima na dohodak i propisima koji obezbeđuju veću predvidivost, zaštitu radnika i državne beneficije. To omogućava da manje ljudi zapadne u duboko siromaštvo i da više njih dobije priliku da postanu deo srednje klase. Ali istovremeno otežava da neko postane milijarder (ili čak milioner) ako se u takvom bogatstvu nije rodio. Američki sistem je mnogo tolerantniji prema riziku, uključujući i mogućnost da se od tog rizika profitira i postane milioner (ili čak milijarder).

Na prvi pogled, evropski model može delovati privlačnije. Zar ekonomija koja omogućava lakši pristup srednjoj klasi nije bolja od one koja nagrađuje nekolicinu milijardera?

Ipak, važno je imati na umu da Amerikanci iz srednje klase, a u nekim slučajevima i niže srednje klase, često žive bolje od Evropljana iz srednje klase. Delom je to zato što su tehnološke i poslovne inovacije koje su neke ljude učinile milijarderima istovremeno dovele do boljih usluga i poboljšale kvalitet života Amerikanaca sa srednjim prihodima. Da, mnogi ljudi se obogate, ali od toga ima koristi i društvo u celini.

- Allison Schrager je kolumnistkinja Bloomberg Opiniona koja se bavi ekonomijom. Viša je saradnica Instituta na Menhetnu i autorka knjige "An Economist Walks Into a Brothel: And Other Unexpected Places to Understand Risk".