Zašto se iranska ekonomska kičma ne lomi

Koalicijska vazdušna kampanja SAD i Izraela uništila je za mesec dana više od 10.000 iranskih ciljeva. Vazduhoplovstvo, mornarica, raketne snage i ratna industrija su oštećeni, iranski vojno-politički vrh je u velikoj meri probijen, pre svega likvidiran. Ipak, posledice operacije "Epski bes" u regionu bogatom naftom predvidljivo su epski negativne za svetsku privredu. Manje je jasno kako ona utiče na Iran i dugovečnost režima u Teheranu. Iran je taktički na kolenima, ali strateški pobeđuje - zašto?

Država se na ovakav scenario pripremala decenijama, zbog čega je režim brzo posegao za najmoćnijim oružjem u arsenalu asimetričnog ratovanja: raketnim i dronskim napadima na zalivske države, čime vrši pritisak na SAD i Izrael, i zatvaranjem Ormuskog moreuza, što poskupljuje energente, podiže inflaciju i vrši pritisak na svetsku ekonomiju.

Teheran vrlo dobro poznaje ranjivost SAD (i posledično Izraela); ajatolasi znaju da Trump svoje političke odluke prilagođava u skladu s tri faktora: Wall Streetom, privredom i pokretom MAGA. Sva tri savetnika zavise od kretanja cena energenata. Ali ko sada vuče konce u Teheranu i koliko je u stvari iranska ekonomska kičma otporna, što će odlučiti o ishodu rata?

'Najneobičniji rat'

"Reč je o jednom od najneobičnijih ratova koje pamtim. Iznenađuje me što je Trump iznenađen time da je režim izdržao toliko dugo, iznenađen je što Iran može dronovima da napada američke baze i druge ciljeve. To je vrlo neobično", rekla je novinarka "The Atlantica" Anne Applebaum za Val 202.

Posle nedelja sukoba, u kojima je Iran navodno pretrpeo velike vojne gubitke i žrtve u komandnim strukturama Revolucionarne garde IRGC kao i režima, još nije potpuno jasno koji su ciljevi rata, pa nije moguće realno proceniti koliko će dugo trajati. Poređenja sa Ukrajinom postaju sve očiglednija: predviđena brza ofanziva vojno mnogo jačih protivnika nije se ostvarila, sukob se pretvara u strateški rat iscrpljivanja. Pre nekoliko dana u region je stigla 31. ekspedicijska jedinica američkih marinaca MEU sa oko 2.500 vojnika, a na putu za region je još 2.000 pripadnika elitne 82. padobranske divizije i stotine specijalaca Ranger i SEAL, koji bi mogli biti korišćeni za amfibijsku ofanzivu.

Ulog i troškovi za koaliciju rastu, što ide u korist braniocima. "Što duže traje oružani sukob i što je linija kontakta između snaga statičnija, veća je verovatnoća da će primat biti u iscrpljivanju, a ne u manevru", objašnjava dinamiku sukoba asistent na katedri za odbrambene nauke na Fakultetu za društvene nauke u Ljubljani Miha Šlebir. Izrael i SAD pokušavaju da izbegnu iscrpljivanje jer žele što bržu pobedu, dok Iran računa da bi bolje pregovaračko polazište stekao produžavanjem sukoba. "Sa finansijske strane upotrebljenog oružja, rat će svakako biti mnogo skuplji za SAD i Izrael nego za Iran", smatra stručnjak za odbranu.

Američko-izraelski napadi su za mesec dana pogodili više od 10.000 ciljeva, ali taktička besprekornost operacije 'Epski bes' još nije potisnula Iran i njegovu ekonomiju u stratešku podređenost. Foto: Američko ratno vazduhoplovstvo

 

Majstori preživljavanja

A šta je sa ekonomijom? Država od 90 miliona stanovnika već pre rata nije bila u zavidnom ekonomskom položaju. Jedan od najupornijih makroekonomskih izazova u poslednje dve decenije je strukturno ukorenjena visoka inflacija. Ona je prošle godine iznosila 40 odsto, a prema poslednjim podacima Iranskog statističkog centra SCI, godišnja stopa inflacije za dvanaestomesečni period zaključen sredinom marta dostigla je 50,6 odsto. Mesec dana pre toga bila je 47,5 odsto, što jasno pokazuje da se cenovni pritisci od početka vojnih operacija krajem februara samo pojačavaju.

Posebno razarajući je uticaj na osnovne životne namirnice, jer su se troškovi hrane, pića i duvanskih proizvoda povećali za više od 105 odsto godišnje. Za iranska domaćinstva ovi brojevi su zabrinjavajući, jer su cene osnovnih namirnica, poput hleba i žitarica, porasle za više od 140 odsto, a cene jestivog ulja čak za 207 odsto, pokazuju zvanični podaci. Slaba tačka Irana je snabdevanje hranom; iako je samosnabdevanje oko 80 odsto, država je, kada je reč o pšenici, soji, kukuruzu, drugim žitaricama i pirinču, snažno zavisna od uvoza.

Nedostatak reformi, održive fiskalne politike i korupcija povećavaju udeo siromašnog stanovništva, koji po nekim procenama iznosi skoro 40 odsto. Loši životni uslovi, poskupljenje i čak nestašica pitke vode doveli su u prethodnoj godini do protesta protiv režima, koje je vlada početkom ove godine krvavo ugušila.  

Maksimalni pritisak Donalda Trumpa prošle godine tokom pregovora o iranskom nuklearnom programu zamrznuo je 90 odsto iranskih deviznih rezervi u inostranstvu u vrednosti od 120 milijardi dolara. "Iranska privreda je premalo raznovrsna, plitka i vrlo jednostavna, zbog čega je manje otporna na napade", upozorava predavač ekonomije Rok Spruk. Ipak, on kaže da iranska ekonomija tokom rata nije prešla u klasični ratni režim totalne mobilizacije, "već funkcioniše kao sistem koji je decenijama optimizovan za preživljavanje u ekstremnim uslovima, kao što su međunarodne sankcije, geopolitička izolacija i ponavljajući spoljni šokovi".

Jačanje gardista

U Iranu vojska, odnosno njen politički deo IRGC, igra veliku ekonomsku ulogu. Ona kontroliše oko 20 do 40 odsto ekonomije, posebno velike građevinske i industrijske konglomerate i banke. "Iranska ekonomija je potpuno vertikalno integrisana i njom upravljaju državni elitni krugovi", pojašnjava Spruk. IRGC, koji broji oko 190.000 ljudi, već decenijama je vlasnik konglomerata Khatam al-Anbiya vrednog 50 milijardi dolara, koji ostvaruje značajne prihode za gardiste, navodi organizacija Rand. 

Poznavalac regiona Bliskog istoka Primož Šterbenc naveo je kao primer irački građevinski konglomerat Muhandis. Sa dozvolom vlade Mohameda Al Sudanija, osnovale su ga proiranske šiitske stranke kako bi milijarde dolara iz iračkog budžeta kanalisale svojim paravojnim grupama.

Ironija rata, čiji je cilj između ostalog promena režima, jeste u tome što je on učvrstio ulogu i uticaj IRGC-a. Likvidacija Alija Khameneija i imenovanje progardističkog kandidata radikalne, militarističke linije Mojtabe Khameneija znači da je islamska republika još odlučnije krenula ka militarističkoj hunti koja sada očigledno vodi i rat i državu i njenu ekonomiju. "Rat je za IRGC blagoslov", rekao je za "The Economist" iranski emigrant s kontaktima u režimu. Važno je napomenuti da su u obimni i profitabilni državni naftni posao uključeni i Mojtaba i njegova bliska grupa.

"Mojtaba je kandidat koji će omogućiti IRGC-u nastavak statusa kvo, u svakom slučaju, na čelu teokratije ne žele reformistu koji bi to povoljno stanje promenio", rekao je u podkastu za Foreign Affairs Afshon Ostovar, vanredni profesor nacionalne bezbednosti na Pomorskoj postdiplomskoj školi. On upozorava na potpunu zavisnost verskog vođstva od IRGC-a: "Verski vođa je po ustavu odgovoran za svetovne poslove i stoga nema inherentnu političku moć. To je Ali Khamenei pre mnogo godina stvorio kroz vezu sa IRGC-om, koja je centralna tačka moći u iranskom političkom sistemu."

Koliko još?

"U roku od nekoliko meseci režim je verovatno i dalje sposoban da apsorbuje visoke troškove", smatra Spruk, jer je iranska ekonomija "izgrađena za preživljavanje, ne za blagostanje, zbog čega socijalni pritisak sam po sebi još ne izaziva slom".

Poznavalac privreda Bliskog istoka napominje da se pri oceni otpornosti Irana u ratnom periodu mora razlikovati izdržljivost države i režima. "Kao država može dugo održavati određeni nivo vojne i ekonomske aktivnosti, čak i uz značajnu degradaciju kapaciteta", upozorava, iako se suprotstavljaju SAD i Izrael koji imaju "izraženu prednost u obaveštajnoj penetraciji, preciznim vojnim kapacitetima i sposobnosti sistematskog ciljanja najosetljivijih tačaka ekonomskog i bezbednosnog sistema".

U praksi, s Mojtabom vlast je još više u rukama korpusa. Izrael je u ratu preuzeo zadatak likvidacije političkih i komandnih struktura, ali ubijenog profesora filozofije Alija Larijanija, glavnog sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost SNSC, koji određuje strategiju odmazde, zamenio je Muhammad Zulghard, bivši komandant IRGC-a i predstavnik njene tvrde linije. Među članovima su još Muhammad Bagher Qalibaf, uticajni predsednik parlamenta, koji je napredovao kroz redove garde, i još mnoštvo ključnih figura IRGC-a. Značajno je da operativnu kontrolu nad celim Khatam al-Anbiya, centralnim konglomeratom i važnim ekonomskim čvorom, vrši i dalje isti korpus, aktivan u građevinarstvu i automobilskoj industriji.

U američko-izraelskim napadima pogođena je ključna infrastruktura, kao što su skladišta goriva, gasna postrojenja, čeličane i drugi industrijski pogoni povezani sa gardistima; napadnuta je i bankarska infrastruktura. Međutim, režim ostaje čvrsto u sedlu i na svaku Trumpovu pretnju ili nagoveštaj diplomatskog dogovora odgovara izazovno. Ipak, realizacija najava SAD da će vazdušne napade usmeriti na iransku energetsku infrastrukturu znatno bi pogodila privredu, prilagođenu vanrednim okolnostima.

Manje se pominju i pozitivna dejstva viših cena energenata za Iran. Ona, slično kao Rusiji, koriste islamistima, jer saveznici nisu ograničili iransku trgovinu naftom da bi ublažili svetski energetski šok. Procene pokazuju da država sada zarađuje čak više nego pre rata zahvaljujući vernom kupcu - Kini. "The Economist", pozivajući se na neimenovani izvor, navodi da država i dalje izvozi između 2,4 i 2,8 miliona barela nafte i derivata dnevno, što je u proseku slično kao pre rata, ali po dvostruko višoj ceni.

Ekonomista Spruk ističe da autokratski režimi, kao u Teheranu, imaju visoku toleranciju na ekonomske troškove, relativno efikasne represivne mehanizme i dugogodišnje iskustvo u upravljanju krizama, zbog čega se ne očekuje da se sruše usled direktnog iscrpljivanja materijalnih resursa, već zbog "postepenog raspada unutrašnje kohezije".

Troškovi hrane, pića i duvanskih proizvoda u Iranu porasli su za više od 105 odsto godišnje. Foto: Bloomberg Europe

Financial Times navodi da država nije zavisna samo od nafte, jer izvozom proizvoda poput metala, hemikalija i hrane može ostvariti prihod od dve milijarde dolara mesečno. Bivši predsednik Masoud Pezeshkian decentralizovao je i raspodelio vlast među pokrajinske uprave kroz administrativne reforme, što je zajedno sa pojednostavljenjem birokratskih procedura ojačalo trgovinu. Teheran je u pripremama za rat preusmerio trgovačke puteve sa Ormuza na kopno, pre svega železnicom prema severu zemlje i Kini, čime je povećao sposobnost asimetričnog ratovanja u slučaju zatvaranja strateškog vodnog puta.

"Iran može kratkoročno podneti pritisak, ali ne može beskonačno dugo održavati sistem koji ga apsorbuje", ocenjuje Spruk uticaj saveznika na Iran. Režim može neko vreme izdržati ekonomsko pogoršanje, ali teže podnosi postepenu eroziju mehanizama na kojima se zasniva njegova vlast. "Trenutni razvoj događaja pokazuje da se ravnoteža upravo u tom smeru pomera", zaključuje ekonomista.