.webp){kind=icon}
Tokom istorije su se dogodile brojne ekonomske krize koje su značajno uticale na svet i ostavile dubok trag u društvima. Ali, uprkos negativnim posledicama, ove krize nisu bile uzaludne. Kroz njih smo stekli važna saznanja koja su nam pomogle da izgradimo ekonomski otpornija društva.
Velika depresija (1929-1939)
Početak Velike depresije obično se vezuje za slom berze u SAD, poznat kao "crni četvrtak" 24. oktobra 1929. godine. Tokom tog dana, cene akcija na Njujorškoj berzi su drastično pale, što je dovelo do panike i masovnog povlačenja novca iz banaka.
Mnoge banke nisu uspele da ispune zahteve svojih klijenata za isplatom, što je dovelo do masovnih bankrota. Potom je došlo do dramatičnog pada proizvodnje i potrošnje. Kompanije su smanjivale proizvodnju, otpuštale radnike i zatvarale se, što je rezultiralo ogromnom stopom nezaposlenosti.
Kao posledica toga smanjena je potrošnja, a kompanije su smanjile investicije. Ovo je stvorilo negativan začarani krug smanjenja ekonomske aktivnosti.
SAD je imao veliki trgovinski deficit, što e oslabilo domaću proizvodnju i stvorilo dodatni pritisak na ekonomiju.
Uvođenje protekcionističkih mera kao odgovor na ekonomske teškoće, dovelo je do smanjenja međunarodne trgovine i dodatno pogoršalo situaciju.
Slaba regulacija bankarskog sistema i problem sa monetarnom politikom dodatno su produbili krizu. Smanjenje količine novca u opticaju i problemi sa finansijskom stabilnošću banaka pogoršali su efekte depresije.
Svi ovi faktori su se međusobno pojačavali i doprineli dubokoj ekonomskoj krizi. Velika depresija je imala dugoročne posledice, uključujući masovnu nezaposlenost, siromaštvo, bankrote kompanija i gubitak poverenja u finansijski sistem. Ova kriza je takođe uticala na promene u ekonomskoj politici i regulaciji kako bi se sprečile buduće slične situacije.
Finansijski kolaps se brzo proširio širom sveta, uzrokujući masovnu nezaposlenost, bankrot mnogih preduzeća i ekonomske teškoće.
Ovo je bila ozbiljna ekonomska kriza koja je imala dubok i dugotrajan uticaj na globalnu ekonomiju.
Evo nekoliko ključnih pouka koje je svet naučio iz Velike depresije:
Važnost fiskalne politike za stabilnost: Velika depresija naglasila je važnost intervencionističke fiskalne politike kao načina za borbu protiv ekonomske krize. Vlade su shvatile da mogu koristiti javne rashode, poreze i druge fiskalne mere kako bi stimulišući potražnju podstakle ekonomski oporavak tokom recesija.
Potreba za monetarnom stabilnošću: Finansijska nestabilnost tokom Velike depresije osnažila je značaj održavanja stabilnosti u monetarnom sistemu. Centralne banke i druge finansijske institucije su se kasnije usmeravale na održavanje stabilnog novčanog okruženja kako bi se sprečili ozbiljni poremećaji.
Zaštita od bankarske krize: Bankarski kolaps tokom Velike depresije podstakao je potrebu za jačom bankarskom regulacijom i osiguranjem depozita kako bi se zaštitila štednja građana i održala stabilnost bankarskog sistema.
Uloga međunarodne trgovine i protekcionizma: Velika depresija je pokazala da protekcionističke mere, poput visokih carina, mogu imati negativan uticaj na međunarodnu trgovinu i ekonomsku aktivnost. Ovo je doprinelo budućim naporima za promociju slobodne i fer trgovine.
Važnost socijalnih programa: Oštra nezaposlenost i siromaštvo tokom Velike depresije inspirisali su uspostavljanje socijalnih programa i mreža sigurnosti kako bi se pružila podrška najugroženijim slojevima društva tokom ekonomske neizvesnosti.
Kontrola i regulacija finansijskog sektora: Kolaps berze i bankarskih institucija tokom Velike depresije skrenuli su pažnju na potrebu za strožom kontrolom i regulacijom finansijskog sektora kako bi se sprečile prekomerne rizike i preterane špekulacije.
Promene u monetarnoj politici: Velika depresija je doprinela razvoju novih pristupa monetarnoj politici. Nacionalne centralne banke postale su svesne uloge novčane politike u održavanju stabilnosti i podsticanju ekonomske aktivnosti
Hipotekarna kriza 2008.godine
Lehman Brothers, tada četvrta po veličini investiciona banka u SAD, pre petnaest godina, 15. septembra 2008. godine, zatražila je sudsku zaštitu od poverilaca. Usledio je globalni šok u svetu finansija.
Opšta kriza poverenja koja se do tada u izvesnom smislu nazirala, postala je gorka stvarnost. Zvaničnici, bankari i investitori, su se povukli, a posledica je bio jedan od najvećih padova berzanskih indeksa u istoriji.
Uoči pada Lehman Brothersa, isto se dogodilo sa dve američke hipotekarne kompanije Fannie May i Freddie Mac neretko opisivane kao paradržvane. Logična posledična kriza poverenja odmah je bila pad pozajmica, povlačenje novca sa tržišta, dakle drastično usporavanje ekonomskih aktivnosti.
Odgovor ekonomskih zvaničnika sastojao se iz naglog smanjenja kamatnih stopa, odobravanja hitnih pozajmica iz državnog budžeta odabranim bankama i finansijskim organizacijama. Neskrivena namera bila je da se upumpavanjem velike količine novca njihova likvidnost održi "iznad vode" čime je sprečen potpuni kolaps finansijsko kreditnog sistema.
Najjednostavnije rečeno, u strahu od "domino efekta" novac je upumpan finansijskim institucijama koje su bile prevelike da bi se mogla dozvoliti njihova propast, pošto bi posledica kraha bile nesagledive. Tokom narednih godinu dana globalno je na oživljavanje posrnulih ekonomija potrošeno, odnosno upumpano približno deset biliona (hiljada milijardi) američkih dolara, prema podacima MMF-a. Najviše u SAD i Britaniji.
Programi pomoći finansijskih organizacija i sličnih tela unutar SAD dostigli su oko 25 odsto godišnjeg iznosa bruto domaćeg proizvoda (BDP) u toj zemlji. U Britaniji je taj procenat bio višestruko veći. Osim opšteg pada profita, drastičnog povećanja nezaposlenosti, opšteg usporavanja ekonomskih aktivnosti, jedna od posledica, kako je tada tumačeno, pozitivna, trebalo bi da bude usvajanje strožih pravila za rad međunarodnih finansijskih tržišta, odnosno povratak na regulative koje su postupno tokom devedesetih.
Kolaps koji se dogodio postao je moguć upravo zbog nametnute deregulacije. Bila je to jedna od nezaobilaznih "mantri" neoliberalnih teoretičara ekonomije. Za oporavak jeste plaćena visoka cena, globalna ekonomija opstala je zahvaljujući ogromnim intervencijama centralnih banaka i vlada, sve u strahu da se ne ponovi krah iz 1929.
Uzroci hipotekarne krize:
Neregulisane hipotekarne pozajmice i tržište nekretnina: Jedan od glavnih okidača krize bio je prekomerno davanje hipotekarnih kredita osobama koje nisu bili u mogućnosti da ih otplaćuju. Ovi krediti su često bili vezani za promenljive kamate koje su se naknadno povećavale, što je dovodilo do velikih povećanja mesečnih rata. Kada su mnogi korisnici kredita počeli da kasne sa plaćanjem došlo je do naglog rasta broja neizmirenih hipoteka i pada vrednosti nekretnina.
Povezivanje rizika kroz kompleksne finansijske instrumente: Banke i finansijske institucije su kreirale kompleksne finansijske instrumente, poput kolateralizovanih dugova (CDO) i derivata, kako bi preneli rizik povezan s lošim hipotekama na druge investitore. Međutim, mnogi nisu shvatali pravi rizik koji su preuzeli, što je dovelo do toga da se rizik širi širom finansijskog sistema.
Nedostatak transparentnosti i loša procena rizika: Agencije za ocenu rizika su često precenjivale sigurnost ovih kompleksnih finansijskih proizvoda. Nedostatak transparentnosti i precizne procene rizika su doveli do toga da investitori nisu razumeli stvarni potencijalni rizik u koje su ulagali.
Dugovanja i prekomerne zaduženosti: Mnoge domaćinstva, kao i neke banke i kompanije, bili su preterano zaduženi. Kada su kamate na hipoteke porasle, mnogi zajmoprimci su se suočili sa povećanim mesečnim troškovima i nisu bili u mogućnosti da servisiraju svoje dugove.
Kapitalna nesigurnost i bankrot banaka: Gubitak poverenja u kvalitetne finansijske instrumente i zabrinutost za zdravlje finansijskih institucija doveli su do pada cene akcija i ozbiljne kapitalne nesigurnosti. Neki veliki finansijski igrači su se suočili s ozbiljnim poteškoćama i bankrotima.
Globalna povezanost i širenje krize: Ova kriza nije ostala ograničena samo na Sjedinjene Američke Države. Zbog globalne povezanosti finansijskih tržišta, problemi su se brzo preneli širom sveta, što je dovelo do smanjenja globalne trgovine, rasta nezaposlenosti i opšte ekonomske neizvesnosti.
Šta smo naučili iz ekonomske krize 2008
Potreba za boljom regulacijom finansijskog sektora: Kriza je istakla ozbiljne propuste u regulaciji finansijskog sektora i da je neophodno strože regulisati finansijske institucije i instrumente kako bi se smanjio rizik od preterane špekulacije i nestabilnosti.
Važnost transparentnosti: Kriza je pokazala koliko je važna transparentnost u finansijskim transakcijama. Investitori su često ulagali u složene finansijske proizvode koje nisu dovoljno razumeli. Stoga je postalo jasno da je potrebno obezbediti veću transparentnost i informacije kako bi se omogućilo investitorima da donose bolje informisane odluke.
Procena rizika i odgovornost za kreditiranje: Kriza je ilustrovala koliko je važno odgovorno ocenjivanje rizika prilikom davanja kredita. Preterano lako davanje hipoteka osobama koje nisu bili u mogućnosti da ih otplaćuju dovelo je do ozbiljnih problema. Bankama je postalo jasno da moraju pažljivo procenjivati kreditnu sposobnost zajmoprimaca.
Međunarodna povezanost finansijskih tržišta: Kriza je pokazala kako su finansijska tržišta međusobno povezana i da se problemi u jednoj zemlji mogu brzo preneti širom sveta. Ova lekcija je naglasila potrebu za globalnom koordinacijom i saradnjom u regulaciji i upravljanju finansijskim sistemom.
Značaj koordinacije ekonomske politike: Globalna priroda krize je istakla potrebu za koordinacijom ekonomske politike među različitim zemljama. Postalo je jasno da pojedinačne mere jedne zemlje mogu imati šire posledice na globalnu ekonomiju, te je stoga važno uskladiti politike kako bi se postigla stabilnost.
Kovid kriza 2019. godine
Pandemija je pored ogromnih ljudskih, stvorila i ozbiljne ekonomske probleme. Prvi pokazatelj uticaja korona virusa na ekonomske aktivnosti bio je udar na Dow Jones indeks industrijskog proseka koji je za samo jedan dan, 12. marta 2020. godine, pao za 9,99 odsto. Ovaj indeks je imao najveći pad još od „crnog ponedeljka” iz 1987. godine, kada je pao za 22 odsto. S&P indeks opao je za 9,5 odsto, takođe je reč o najvećem padu od 1987. godine, a Nasdaq kompozitni indeks opao je za 9,4 odsto. Ovi drastični padovi indeksa javili su se zbog toga što administracija Donalda Trampa nije na vreme ukazala na primenu mera koje pogađaju ekonomiju usled korona virusa.
Pad proizvodnje u Kini odrazio se na globalnu ekonomiju. Ovo je sasvim razumljivo ako se zna da se u Kini ostvaruje jedna trećina svetske proizvodnje. Osim toga, Kina predstavlja i ogromno tržište za automobilsku industriju, turizam i druge sektore, čiji će rezultati izostati kako zbog smanjenja tražnje u Kini, tako i zahvaljujući izbijanju korona virusa u Evropi i u SAD.
Suštinski, sa smanjenjem proizvodnje u Kini u jednom kvartalu, svet je zašao u recesiju. Već početkom pandemije postala su primetna bankrotstva, kao i gubljenje poslova, pre svega u turizmu. SAD su pokrenule mehanizam kvantitativnog popuštanja sa snižavanjem kamatnih stopa na nivo u rasponu od nula do 0,25 odsto i povećanjem mase novca u opticaju kroz otkup aktive (hartija od vrednosti) za 700 milijardi dolara (FED, 2020).
Vlade širom sveta odlučile su da u tom trenutku uskoče i spreče ekonomsku krizu preko različitih paketa pomoći privredi. Ove mere najčešće su podrazumevale odlaganje plaćanja dela poreza, isplate dela ili cele zarade za zaposlene tokom nekog vremenskog perioda, a ponegde i neselektivne transfere svim ili pojedinim kategorijama stanovništva (nezaposleni, zaposleni u određenim sektorima), davanje subvencija ili preferencijalnih kredita državnim i/ili privatnim preduzećima. Ali sve ovo puno košta. Da bi mogle da finansiraju ovakve programe, države širom sveta morale su da se dodatno zaduže.
Kada dođe do neke recesije, državne se snažno zadužuju, ali nakon toga nemaju jaku želju da te dugove i vrate. Zato je nivo javnog duga uglavnom samo rastao. Od najvećih evropskih privreda samo je Nemačka uspela da odoli ovakvom razvoju događaja.
Dodatni problem koji je uticao da se odnos javnog duga i BDP-a promeni na gore jeste i smanjenje privrednih aktivnosti. Drugim rečima, ne samo da se iznos javnog duga meren u milijardama evra ili dolara povećao tokom pandemije, nego se i BDP smanjio.
Na primer, od sedam najrazvijenijih zemalja na svetu koje i čine grupu G7 – isti ili viši dohodak po stanovniku od pre krize dostigle su samo SAD; ostalih šest zemalja (Japan, Kanada, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija) početak 2022. godine dočekale su sa nižim nivoom BDP-a nego u 2019.
Pandemija je i globalizaciju dovela u pitanje. Pojavile su se nestašice (uključujući i veoma važne komponente kao što su mikročipovi, što je povuklo nadole ceo niz industrijskih grana), ali i problemi vezani za transport. Pokidani su lanci proizvodnje i veoma je bilo teško ponovo uspostaviti racionalan just-in-time management robe i sirovina.
Jedan od načina kako bi kompanije mogle da smanje izloženost ovakvim i sličnim rizicima, kao što je pojava neke nove pandemije u budućnosti, jeste niršoring tj. lociranje proizvodnih kapaciteta bliže svojim glavnim tržištima, u odnosu na njihove sadašnje lokacije po Aziji, ali i Africi i Latinskoj Americi.
Glevne odlike kovid krize
Zatvaranje privrede: Kako bi suzbili širenje virusa, mnoge države su primenile restriktivne mere, uključujući zatvaranje preduzeća, škola, restorana i drugih poslovnih aktivnosti. Ovo je dovelo do smanjenja proizvodnje i ekonomske aktivnosti.
Pad potrošnje i investicija: Strah od virusa i ekonomska nesigurnost doveli su do smanjenja potrošnje i investicija, što je negativno uticalo na privredu.
Globalni prekidi u lancima snabdevanja: Pandemija je uzrokovala poremećaje u globalnim lancima snabdevanja, što je otežalo proizvodnju i dostavu roba.
Nezaposlenost: Veliki broj ljudi ostao je bez posla zbog zatvaranja preduzeća, što je rezultiralo rastućom nezaposlenošću.
Finansijski problemi preduzeća: Mnoga preduzeća, posebno mala i srednja preduzeća, suočila su se sa finansijskim problemima zbog smanjenog prihoda, što je dovelo do bankrota i otpuštanja radnika.
Fiskalne i monetarne mere: Da bi ublažile ekonomske posledice pandemije, mnoge vlade su preduzele fiskalne i monetarne mere, uključujući pakete pomoći, smanjenje kamatnih stopa i kvantitativno popuštanje.
Promene u potrošačkim navikama: Pandemija je promenila način na koji ljudi troše, usmeravajući ih prema onlajn trgovini i drugim sektorima, dok su neki sektori, kao što su putovanja i zabava, pretrpeli velike gubitke.
Posledice ekonomske krize izazvane kovidom 19 bile su raznovrsne i varirale su od zemlje do zemlje. Neki od glavnih efekata uključuju:
Nezaposlenost: Povećana nezaposlenost i gubitak prihoda za mnoge radnike.
Smanjenje BDP-a: Pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) u mnogim zemljama.
Bankrot preduzeća: Bankrot mnogih preduzeća, posebno u sektorima kao što su putovanja, ugostiteljstvo i maloprodaja.
Rast javnog duga: Povećanje javnog duga zbog fiskalnih mera koje su vlade primenile kako bi ublažile krizu.
Promena radnih navika: Povećanje rada na daljinu i promene u načinu rada i obrazovanja.
Nesigurnost na finansijskim tržištima: Periodi volatilnosti na finansijskim tržištima.
Povećanje siromaštva: Povećanje stope siromaštva u nekim zajednicama.
Važno je napomenuti da je odgovor na ekonomsku krizu izazvanu COVID-19 bio različit u različitim zemljama i da su mnoge vlade i centralne banke preduzele akcije kako bi ublažile negativne posledice i podržale ekonomski oporavak.
Najvažnije lekcije iz covid krize
Zdravlje je osnova ekonomske stabilnosti: Pandemija je naglasila važnost zdravstvenog sistema i javnog zdravlja za očuvanje ekonomske stabilnosti. Investicije u zdravstvo, brza reakcija na zdravstvene pretnje i sprečavanje širenja bolesti postaju ključne komponente ekonomske strategije.
Digitalna transformacija: Pandemija je ubrzala digitalnu transformaciju u mnogim sektorima, uključujući rad na daljinu, e-trgovinu i telemedicine. Ovo je podsetnik da su digitalne tehnologije postale ključna infrastruktura za ekonomski rast.
Zalihe i rezerve su važne: Mnoge zemlje su se suočile sa nedostatkom medicinske opreme, zaštitne opreme i drugih resursa. Ovo podseća na važnost održavanja odgovarajućih zaliha i rezervi kako bi se moglo reagovati u slučaju krize.
Međunarodna saradnja: Pandemija je globalni problem i zahteva globalno rešenje. Međunarodna saradnja, deljenje informacija i resursa postaju ključni elementi u suočavanju sa globalnim pretnjama.
Socijalna solidarnost: Kriza je pokazala potrebu za većom socijalnom solidarnošću i zaštitom najranjivijih članova društva. Programi socijalne pomoći i mreže sigurnosti postaju važni kako bi se osiguralo da nijedan pojedinac ne bude ostavljen bez podrške u vremenima krize.
Ekonomski diversifikacija: Zemlje koje su zavisile od ograničenog broja sektora ili izvora prihoda često su pretrpele veće ekonomske gubitke. Diversifikacija ekonomije može smanjiti ranjivost prema šokovima.
Brza i efikasna reakcija vlade: Kriza je pokazala važnost brze i efikasne reakcije vlade u pružanju pomoći i podrške privredi i građanima.
Razumevanje rizika i priprema: Bolje razumevanje rizika i priprema za različite scenarije krize postaju ključni aspekti planiranja za budućnost.
Lekcije iz svih kriza koje smo naučili
Ove krize su ostavile dubok i trajan uticaj na globalnu ekonomiju i društvo. Kroz njih su naučene lekcije pomogle u formiranju politika i strategija kako bi se ublažili negativni efekti budućih ekonomskih potresa.
Regulacija i nadzor: Jedna od ključnih lekcija je da tržišta trebaju odgovarajuću regulaciju i nadzor kako bi se sprečile prekomerne spekulacije, prevara i neracionalna ponašanja koja mogu doprineti krizama. Velike ekonomske krize, poput Velike depresije i finansijske krize 2008. godine, podstakle su usvajanje strožih regulacija za financijski sektor kako bi se smanjila mogućnost prevelikih rizika.
Fiskalna politika kao alat stabilizacije: Iskustvo iz kriza je naglasilo važnost fiskalne politike kao alata za stabilizaciju ekonomije. Veće javne investicije, porezne olakšice i poticaji mogu ublažiti pad gospodarske aktivnosti tokom recesija. Ovo se posebno pokazalo efikasnim tokom pandemije kovida 19 kada su mnoge zemlje primenile fiskalne podsticaje kako bi ublažile ekonomske posledice.
Važnost raznolikosti ekonomije: Zavisnost od jednog sektora ili tržištu može značiti veći rizik od krize. Raznolika ekonomska struktura, sa širim spektrom industrija, pomaže državama da se bolje nose s promenama u globalnom okruženju. Zemlje koje su previše usmerene na izvoz jednog proizvoda često su ranjive kad taj sektor doživi pad.
Ulaganje u ljudski kapital: Krize su istakle važnost ulaganja u ljudske resurse kao temelj dugoročnog ekonomskog razvoja. Edukacija, obuka i zdravstvena zaštita ključni su faktori koji doprinose produktivnosti radne snage i sposobnosti društva da se prilagodi promenama.
Globalna saradnja: Velike ekonomske krize podsetile su nas na potrebu za globalnom saradnjom. Globalni ekonomski sistem sve je više povezan, a krize se brzo šire preko granica. Koordinacija među zemljama, poput zajedničkih akcija za stabilizaciju valuta ili zajedničkih ekonomskih mera, može ublažiti negativne posljedice kriza.
Javni dug i održivost: Iskustva s krizama podsetila su nas na važnost održivog upravljanja javnim dugom. Preterana akumulacija duga može dugoročno opteretiti ekonomiju i ograničiti mogućnost odgovora na buduće krize. Pravilno uravnoteženje između ulaganja i smanjenja duga ključno je za stabilnost.
Inovacija kao motor oporavka: Krize su podstakle inovacije i promene u načinima poslovanja. Mnoge kompanije i sektori prisiljeni su pronaći nove načine kako preživeti i oporaviti se. Ovo je često dovelo do razvoja novih tehnologija, poslovnih modela i pristupa koji su dugoročno doprineli gospodarskom rastu.
