Granice Balkana i ko je uopšte Balkanac?

Južnoslovenskim nacijama je danas veoma bitan balkanski identitet, a nije mogao postojati pre njihovog doseljavanja na ove prostore. Kako je nastao Balkan? Zašto Balkanci žele da budu deo Evrope?

Na društvenim mrežama, naročito onim osvrnutim prevashodno prema političkoj stvarnosti, poput Tvitera, s vremena na vreme bivaju objavljivane mape koje prikazuju evropske makroregione. Pod tim kartama obavezno se nižu komentari nezadovoljnih stanovnika pomenutih regiona, a da pritom to uglavnom i nisu Balkanci. Najviše će se uvrediti prosečan Poljak ukoliko ga neko smesti u isti koordinatni sistem sa Rusom. Prisetimo se da je pre pada Berlinskog zida Istokom smatrano sve što je unutar sovjetskog lagera, uključujući i Istočnu Nemačku. Zapad ima svoju gradaciju triju istoka: Istok (evropski), Srednji istok (islamski, koji mi iz evropskog Istoka zovemo Bliskim istokom) i Daleki istok (azijatski).  

Prvo što možemo zaključiti je da svaki makroregion sebe postavlja u središte sveta. Za Kinu mi nismo Istok, već Zapad. Arabija sebe ne smatra ni Bliskim ni Srednjim istokom. U poslednje vreme intelektualci iz Srednje Azije insistiraju na tome da u ruskom jeziku (jeziku bivše imperije u čije su granice bili zarobljeni) njihov region bude nazivan Centralnom Azijom, jer su oni sada samostalni i u centru, ne u sredini između nekih drugih sila. Drugo što zapažamo jeste da su granice makroregiona često proizvoljne, a i da podležu tumačenjima i promenama.  

Gde su granice Balkana? Južnoslovenskim nacijama je danas veoma bitan balkanski identitet, a nije mogao postojati pre njihovog doseljavanja na ove prostore. U ranom srednjem veku, Balkan je bio najrazvijeniji deo onoga što danas smatramo Evropom, a danas je pretposlednji, jedino ispred kavkaskog regiona. Pa i sam termin Balkan je turskog porekla i nije postojao u helenskom svetu, koji je nekada bio centar mlade evropske civilizacije. U proteklih nekoliko vekova, Balkan u sebi sadrži i pozitivne i negativne pojmove – naš region je izrodio politikološki termin "balkanizacija" (cepkanje država usled međuetničkih zađevica), ali naša regija poseduje i određeni šarm, kao kapija Orijenta (Evropa u Aziji i Azija u Evropi). Ali to je sve sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, Zapadnog uglavnom.  

A kako mi Balkanci onda vidimo sebe? Slovenački filozof Slavoj Žižek na komičan način je pokušao da pruži odgovor na postavljeno pitanje – "Slovenci će vam reći da granica Balkana počinje na granici sa Hrvatskom, tu je limit. Ako pitate Hrvata gde je Balkan, on će da vam kaže da su oni srednja Evropa i katolici, a Beograd, Srbija i ortodoksna religija, to je Balkan. Ako pitate Srbina, on će vam reći pa Balkan je tamo negde, Sarajevo, Kosovo, to je pravi Balkan." Ono što Žižek opisuje je bekstvo od tog Balkana kako je doživljen od strane Zapadnog, spoljašnjeg, posmatrača. 

Još jedan poznati mislilac Edvard Said proveo je sličnu naučnu analizu sa Bliskim istokom, a Zapadnu tačku gledišta je nazvao orijentalizmom. Orijentalizam je kolonijalni pogled na svet kroz oči samog koloniste. U našem slučaju to je kako nebalkanac doživljava Balkan. Taj egocentrizam nije svojstven samo Zapadu. Kako Kina posmatra svet van sopstvene civilizacije? Kako indijski nacionalista, koji glasa za predsednika vlade Narendra Modija, vidi neindijski svet? Kako iranski imam, lojalan režimu ajatolaha, propoveda o Zapadu? Kako ruski neofašisti, poput Aleksandra Dugina, govore o Evropi? Sličan poriv imaju i domaći, balkanski, autohtonisti kada tvrde da je baš njihova nacija najstarija na svetu. U tom pogledu takođe treba izbeći zamku samoveličanja, izmišljanja kojekakvih zasebnih, superiornih civilizacija na našem skučenom i siromašnom prostoru. 

Kada pojedini hrvatski gradonačelnici zabranjuju turbo-folk koncerte u svojim varošima, oni demonstriraju da su žrtve orijentalizma, jer im od sve pop muzike vrlo sumnjivog umetničkog kvaliteta para uši upravo ona koja izlazi iz granica zamišljene Evrope, vuče na Orijent, na Aziju, na tamu. Iz nekog razloga, bluz rok, koji proističe iz krvi i znoja porobljenih afričkih crnaca, ne vređa njihova tankoćutna čula zvuka. To je bekstvo od sebe kako bi se zadovoljio imaginarni drugi. Imaginarni jer više i Zapad ne promoviše kolonijalnu matricu razmišljanja, niti kolonijalne ekonomske i političke odnose. Kultur-rasizam i osećaj superiornosti na Zapadu su ostaci napuštenog sistema, ne suština aktuelnog. Drukčije rečeno, nemamo se kome dodvoravati, Zapadu su potrebni racionalni partneri koji razumeju kako je ustrojen savremeni svet. Ako smo ekonomski nerazvijeniji od Zapada, kao što jesmo, ako smo politički zaostali u eri nacionalizma, kao što jesmo, to ne znači da smo predodređeni da ostanemo van Zapada, van Evrope, koje smo deo. Upravo ideja Evrope nam može postati podjednako mogući izlaz iz orijentalizma i iz zabludelog nastojanja da sebe doživimo kao najveće od najvećih. 

Ideja Evrope, koja se u okviru istorije ideja može smatrati relativno novom, ima za cilj da izbriše Zapad i Istok, da sruši političke i ekonomske zidove, ali i da sve delove Evrope smesti u jedan zajednički centar. Utoliko je evropska ideja veća i moćnija od nekadašnje jugoslovenske, nemačke ili italijanske nacionalne ideje, koje su razvijane u drugoj polovini 19. veka. Evropska ideja je potentnija jer pripada svima nama Evropljanima podjednako, ne postoje Beograd, Berlin ili Rim kao centri na koje treba da se ugledamo. Brisel je samo administrativno sedište Evrope, pa i sama Belgija je podeljena na dva dela – valonski i flamanski. Nema straha od "belgizacije" Evrope i Evropljana, a bilo je bojazni od posrbljavanja, ponemčenja i italijaniziranja. To je zato što evropska ideja nije nacionalna, ona je ujedinjujuća, a istovremeno nadnacionalna. Svi smo skupa Evropljani, a pojedinačno smo Srbi, Hrvati, Nemci, Mađari... Ne postoji jedan nacionalni jezik, jedna nacionalna religija, jedna nacionalna kultura, jedan nacionalni centar, ali može postojati osećaj povezanosti, ujednačenost političke i ekonomske strategije, te spoljne politike. 

Nije se na Balkanu, kako tvrdi američki politički mislilac Semjuel Hantington, krajem prošlog veka dogodio krvavi sukob civilizacija, već sudar frojdovskog narcizma malih razlika. Iz tog problema može nas izbaviti jedino ideja Evrope, koja negira orijentalizam i pruža nam mesto među jednakima u Evropi. U ujedinjenoj Evropi, Balkan će zakopati ratnu sekiru i napokon početi da prosperira. Biti Balkanac će biti stvar regionalnog ponosa. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar