Kako generacija rente (mlađi od 40 godina koji ne mogu da kupe nekretninu) menja mesto 'ratne generacije', vreme je za više programa za mlade.
Najmlađi ikada izabrani američki predsednik, John F Kennedy, stavio je građansku dužnost u centar svog apela naciji 1961. godine, kada je rekao: „Pitajte šta možete da učinite za svoju zemlju“. Današnji lideri pokušavaju da podstaknu identičan duh među omladinom, posebno u Evropi, gde vlada rat u Ukrajini, i gde vođe od 40 i nešto godina, poput estonske premijerke Kaje Kallas, zagovaraju proširenje vojne regrutacije, a francuski predsednik Emmanuel Macron poziva na građansko prenaoružavanje.
Narativ o generacijskoj nejednakosti je široko rasprostranjen, sa hrpama knjiga koje govore o tome kako su bumeri u nasleđe svojoj deci milenijalcima ostavili bedu. Opterećeni studentskim dugom, mladi su se suočili i sa platama koje stagniraju, bez prilike za roditeljstvo ili posedovanje kuće, dok su njihovi roditelji gomilali bogatstvo. To je narativ koji je poslednjih godina, doduše, malo utihnuo zbog rasta plata, pada nezaposlenosti i činjenice da precenjene kuće postaju malo pristupačnije.
Ipak, generacijske podele u Velikoj Britaniji i kontinentalnoj Evropi i dalje su veoma izražene nakon pandemije i sve dok rat u Ukrajini traje. Mladi radnici koji su postali „tražena roba“ nakon izolacije, danas se suočavaju sa hlađenjem tržišta rada i usporavanjem ekonomskog rasta, čak i dok dijalog o ponovnom naoružavanju omogućava rekordne narudžbine za nemački Rheinmetall AG i vraća vojnu službu u igru. Kada je reč o mogućnosti posedovanja kuće, cene su počele da se stabilizuju, ali nedovoljno da se zatvori generacijski jaz, a opadajući natalitet naglašava kako se milenijalci sve teže odlučuju da imaju decu.
Depositphotos
U međuvremenu, socijalna davanja su i dalje usmerena na penzionere i bumere koji su bili najzaštićeniji tokom pandemije i koji imaju najviše bogatstva - što delimično objašnjava zašto se kruzeri trenutno spremaju za još jednu rekordnu godinu. Penzijska zaštita kao što je „triple lock“ (obaveza vlade da obezbedi minimalna godišnja povećanja isplata za odlazak u penziju) i smanjenje davanja za radno sposobne osobe u Ujedinjenom Kraljevstvu, znači da su svi osim penzionera u minusu više od 2.200 funti godišnje, u odnosu na prosek iz 2010, prema Resolution Foundationu. Penzioneri su u tom poređenju, u minusu manjem od 200 funti.
Uprkos Macronovim neuspelim pokušajima da rebalansira oporezivanje u korist radnika u Francuskoj, penzioneri su imali bolji životni standard od radnika usred pandemije.
U vreme kada dodatna vojna potrošnja ponovo otvara pitanje „oružje ili puter“ – tačnije u kom trenutku će vlade morati da smanje socijalne izdatke da bi finansirale odbranu – trebalo bi da se ponovo zapitamo da li su sve generacije spremne na žrtvu. Obuzdavanje ukupne potrošnje na socijalnu pomoć ne bi učinilo sistem pravednijim za one koje pokušavamo da ubedimo da obuku vojnu uniformu ili da preokrenu pad nataliteta; i dalje bi bumeri bili ti koji uživaju beneficije. Čak i bez dodavanja odbrane u taj paket, budući implicitni troškovi, kao što su penzije, rastu iz godine u godinu: ovaj „međuvremenski budžetski jaz“ iznosio je 251 odsto BDP-a za EU u 2019. godini, prema dokumentu Evropske komisije.
Preusmeravanje na „program za mlade“ znači preraspodelu prioriteta za budućnost. To podrazumeva pristupačnije domove kroz povećanje ponude, a ne samo kroz subvencionisanje neravnopravnog tržišta, kao i podsticanje roditeljstva širenjem brige o deci, ali i stvaranjem većeg broja poslova koji ne diskriminišu roditeljstvo. To podrazumeva i davanje prioriteta obrazovanju i istraživanju, kao i paušalne isplate mladima umesto isplata penzija. „Penzioneri imaju viši životni standard od radnika... Trebalo bi ih naterati da plaćaju“, kaže Jacques Attali (80), bivši savetnik nekadašnjeg francuskog predsednika Francoisa Mitterranda.
Stručnjaci će reći, sa izvesnim opravdanjem, da se politika za mlade ne sprovodi zato što mladi ne glasaju. Ali ratovi transformišu društva; oni stvaraju političke pobude, vode ka bolje organizovanim društvima i finansiraju otkrića poput penicilina ili interneta (naravno, „kompenzujući“ to smrtnim ishodima i nasiljem koje izazivaju). Letonska premijerka Evika Silina nedavno je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekla da je, nakon ruske aneksije Krima, naknadno povećanje izdataka za odbranu u njenoj zemlji bilo lako objasniti, čak i ako bi želeli da se fokusiraju na velikodušnije penzije. Ovo je vreme kolektivne akcije i duh Keneddyjevog citata treba da živi – tim pre što se Joe Biden, najstariji predsednik u istoriji SAD, sprema za suočavanje sa kolegom bumerom Donaldom Trumpom.
Socijalna potrošnja je nadmašila izdatke za odbranu posle 1960-ih godina u zemljama Grupe sedam (G7),ako se posmatraju udeli u budžetu
Vojni rashodi / Socijalni rashodi / 100 odsto državnog budžeta
Izvor: Kiel Institute (Marzian/Trebesch 2024)
Beleška: Linije prikazuju prosečne udele u rashodima centralnih vlada u zemljama G7, od 1870. do 2022. godine. Aktuelni članovi Grupe sedam su SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Japan.
Povećanje potrošnje za odbranu na četiri odsto BDP-a do 2034. godine, značilo bi skoro 11 biliona dolara više za G7 i Španiju.
Izvor: Bloomberg Economics
Prevela Bojana Lazarević.
.webp){kind=icon}
