Može li Kvebek zaista da bude samostalan?

Kada je René Lévesque, osnivač vodeće separatističke stranke u Kvebeku, 1980. godine ubedljivo izgubio prvi referendum o otcepljenju te pokrajine od Kanade, pozvao je svoje utučene pristalice da ne gube nadu. "À la prochaine fois", poručio im je: do sledećeg puta. Petnaest godina kasnije, secesionisti su pokušali ponovo. Ovoga puta izgubili su za dlaku, pošto je 49,4 odsto birača zaokružilo "da". 

 

Sada se Stranka Kvebeka (Parti Québécois - PQ) sprema za svoj treći, možda i poslednji pokušaj da izbori nezavisnost. Demografska slika Kvebeka promenila se tokom više od tri decenije od poslednjeg glasanja. Imigracija se znatno povećala, a mlađi Kvebečani su pod sve većim uticajem šire severnoameričke kulture. Istovremeno, ostarile su generacije koje je oblikovalo Lévesqueovo pozivanje na istorijske nepravde Kanade prema Kvebeku. Za mnoge secesioniste, ovi trendovi potvrđuju da moraju što pre da deluju i pokušaju da stvore sopstvenu državu, umesto da čekaju. 

U Kvebeku, pokrajini od devet miliona stanovnika u kojoj se uglavnom govori francuski, na kontinentu kojim dominiraju engleski i španski, zaštita jezika i drugih obeležja identiteta i kulture predstavlja ključno načelo svih etabliranih političkih stranaka. Međutim, za PQ, koju danas vodi 49-godišnji Paul St-Pierre Plamondon, nezavisnost je "la seule solution" - jedino rešenje. Prema shvatanju te stranke, stvaranje nove države oslobodilo bi Kvebek od prisilne asimilacije u okviru Kanade i uklonilo skupa preklapanja nadležnosti federalne i pokrajinske vlasti. PQ, koja vodi u anketama uoči pokrajinskih izbora 5. oktobra, obećala je da će, ukoliko se vrati na vlast, u roku od četiri godine raspisati referendum o otcepljenju. 

Nezavisnost ni izbliza nema podršku većine građana koja se kreće tek nešto iznad 30 odsto. Ona je ipak izvor tinjajućih tenzija kojih bi se kanadski premijer Mark Carney svakako rado lišio. Kanada se već suočava s nekim od najvećih izazova u novijoj istoriji: trgovinskim ratom i drugim haosom koji je izazvala administracija američkog predsednika Donalda Trumpa, velikim budžetskim deficitima pokrajina i neujednačenim privrednim rastom (da ne pominjemo poseban pokret za nezavisnost koji se javlja na drugom kraju zemlje, u naftom bogatoj pokrajini Alberti). 

Kvebek je gigant u proizvodnji aluminijuma, preradi metala, vazduhoplovnoj industriji i drugim granama, sa bruto domaćim proizvodom od oko 670 milijardi kanadskih dolara (478 milijardi američkih dolara), što je približno u rangu ekonomije Danske. Već samo raspisivanje referenduma o otcepljenju potencijalno bi moglo da oslabi Kanadu, ali i Grupu sedam (G7) čija je članica, dok nastoji da ostane ujedinjena pred ratobornim Trumpom. To bi takođe oslabilo Carneyjev autoritet, koji je u svom govoru na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu u Švajcarskoj 2026. pozvao države srednje moći da se ujedine i sklapaju saveze kako bi se suprotstavile agresivnim taktikama svetskih supersila. 

Za neke Kanađane, tesan ishod referenduma iz 1995. i dalje služi kao upozorenje. Tada je malo ko verovao da separatisti imaju šanse, sve dok se nije zahuktala kampanja koju je vodio harizmatični političar Lucien Bouchard. Kanadski dolar je naglo pao kada se učinilo da bi secesionisti mogli da pobede, a tadašnji kanadski premijer Jean Chrétien apelovao je na svoje Kvebečane da ne glasaju za otcepljenje. Na kraju, separatistima je nedostajalo svega 54.000 glasova za pobedu - mada neki tvrde da je za tako tesan rezultat delimično bilo krivo i referendumsko pitanje jer je bilo zbunjujuće formulisano. 

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, odbijanje Kvebeka da 1982. godine potpiše novi ustav zemlje, tvrdeći da on ne priznaje njegov poseban status i da mu ograničava nadležnosti, predstavljalo je razlog za ponos separatista. Međutim, svako ko se seća tog događaja danas je bar u srednjim godinama, a nijedan stanovnik Kvebeka mlađi od 49 godina nije imao priliku da glasa na referendumu o otcepljenju od Kanade. Zapravo, od 1995. godine PQ je pobedila na pokrajinskim izborima samo dva puta: 1998, dok se još oporavljala od poraza na referendumu i 2012, kada je formirala manjinsku vladu koja nije imala dovoljnu podršku za pokušaj organizovanja trećeg referenduma. 

Sada, posle više od decenije provedenih na političkoj margini, PQ pod vođstvom St-Pierrea Plamondona vidi jasniji put napred. Bivši advokat, koji je studirao na McGillu (jednom od najstarijih univerziteta u Kanadi, prim. prev.) i Oxfordu, izabran je za lidera stranke 2020. uz obećanje da će raspisati referendum. Ankete sprovedene tokom leta ukazuju na to da bi PQ bila u najboljoj poziciji da formira vladu kada bi se izbori održali sada. Ipak, nekoliko nedelja uoči izbora i dalje se vodi neizvesna trka između PQ, Liberalne partije Kvebeka i vladajuće Koalicije za budućnost Kvebeka (Coalition Avenir Québec), kaže Sébastien Dallaire, izvršni potpredsednik u agenciji za istraživanje javnog mnjenja Leger Marketing. "Situacija se i dalje menja i veoma je neizvesno", kaže on. 

PQ je u junu objavila  Plavu knjigu (fr. Livre Bleu), u kojoj detaljno opisuje korake koje bi Kvebek preduzeo na putu ka tome da postane nova država u slučaju da na referendumu pobedi opcija za nezavisnost. Usledio bi dvogodišnji period tranzicije, a potom uvođenje sopstvene valute i formiranje male vojske. "Nezavisnost nije skok u nepoznato", navodi se u dokumentu, "već suštinski uslov da se potencijalno bogatstvo Kvebeka pretvori u stvarno bogatstvo i da se osigura njegov jezički i kulturni opstanak". St-Pierre Plamondon obećao je čak da će se zalagati za to da nezavisni Kvebek postane deo Severnoatlantskog saveza (NATO). 

"Ako želimo da ostanemo konkurentni, moramo da budemo inovativni, ali pre svega fleksibilni. Zemlje veličine Kanade nisu fleksibilne", kaže Camille Goyette-Gingras, 32-godišnja predsednica organizacije OUI Québec, koja se zalaže za suverenitet, ali nije povezana ni sa jednom političkom strankom. "Moramo osetiti da smo sposobni da delujemo." 

Međutim, PQ potcenjuje mnoge troškove koje nosi otcepljenje, uključujući dug koji bi Kvebek nasledio od federalne vlade, veće troškove zaduživanja i izdatke za odbranu, smatra Robert Gagné, profesor emeritus ekonomije u poslovnoj školi HEC Montréal. On je jedan od autora kritičke analize dokumenta PQ o finansijama nezavisnog Kvebeka, koji je stranka objavila 2023, nekoliko godina pre Plave knjige. U toj ranijoj analizi, kaže on, "zanemareni su važni faktori, kao što su troškovi tranzicije i period pregovora, koji bi mogli da se pokažu veoma dugim i veoma teškim". On ističe da je, nakon što je Velika Britanija u junu 2016. izglasala izlazak iz Evropske unije, bilo potrebno više od četiri godine da sa tim blokom postigne trgovinski sporazum. "Bregzit pokazuje koliko je teško nešto poništiti." 

Secesionisti su možda već propustili svoju najbolju priliku. Podstaknuta nezadovoljstvom federalnim sistemom, podrška suverenitetu Kvebeka iznosila je 40 odsto u novembru 2024, što je bio jedan od najviših nivoa u poslednjih 15 godina. Sada je gotovo 10 procentnih poena niža. Velika popularnost Carneyja delimično je zaslužna za taj pad, ali najveći faktor koji obuzdava spremnost Kvebeka da krene sopstvenim putem mogao bi da bude upravo Trump. 

Svaki put kada američki predsednik, koji destabilizuje kanadsku politiku otkako se prošle godine vratio u Belu kuću, govori o preuzimanju Grenlanda ili pretvaranju Kanade u 51. američku državu, to pojačava uverenje da bi nezavisni Kvebek mogao biti ranjiviji, kaže Dallaire. To će zasigurno uticati na neke birače u oktobru. "Da li aktivno ili samo pasivno, ostajući u pozadini, tek treba da se vidi", kaže on, "ali Donald Trump će biti ključan faktor".