Skijališta koja nisu (još) izgubila dušu

Boravio sam u austrijskoj dolini Montafon tek nekoliko sati kada smo se moja partnerka Tes i ja obreli u krčmi obloženoj drvetom u selu Šruns. Preko puta mene sedeo je Hannes Schneider, koji će narednih nekoliko dana biti naš ski-vodič. Schneider, snažan i veseo čovek s crnom, neravnomerno izraslom bradom, gurnuo je tablet preko stola; svetleći ekran ispunjavao je topografski prikaz vrhova i dolina. Jednim prstom pratio je putanju po ekranu, trasirajući ski-rutu koju ćemo preći nekoliko dana kasnije. Drugom rukom podigao je čašu svetlog pšeničnog piva do usana i srknuo. Pitao sam ga - kao nekog ko je odrastao u dolini i već četiri godine vodi turiste, da li je ikada ranije vodio Amerikanca kroz ove planine. 

"Ne, nikada", odgovorio je. "Ne viđamo mnogo Amerikanaca ovde." 

 

To je bilo upravo ono što sam želeo da čujem. Montafon me je privukao upravo zato što je ova dolina u austrijskoj pokrajini Forarlberg nepoznata većini Amerikanaca - zapravo većini turista. Iako zarađujem za život pišući o skijanju, za to mesto sam čuo tek pre nekoliko godina pošto ga je jedan moj prijatelj slučajno otkrio. On mi je tada rekao da je Gargelen, jedno od pet skijališta u dolini, "kao Alta na steroidima" (Alta je jedno od najpoznatijih skijališta u SAD, nalazi se u saveznoj državi Juti, prim. prev.). Pominjanje ovog skijališta u Juti, jednog od najomiljenijih među iskusnim skijašima, poznatog po obilnom suvom, praškastom snegu i zahtevnim stazama, deluje kao mamac za nekog poput mene. Onda me je sasvim pridobio ovom rečenicom: "Niko tamo ne ide. Padine su praktično puste." 

Tako nešto je danas prava retkost, naročito u Evropi, gde su poznata skijališta poput Sen Morica i Kurševela odavno osamu zamenili bleštavilom. Teško im je to zameriti. Retko kada ono što pruža planina donosi zaradu skijaškoj industriji (jednodnevna karta u Gargelenu košta svega 65 evra, odnosno 76 dolara). Tome više doprinose prateći sadržaji poput aktivnosti posle skijanja (après-ski) uz šampanjac, kao i hoteli gde noćenje košta više od 2.000 dolara. Koliko je neko skijalište profitabilno, sada direktno zavisi od toga koliko uspešno privlači bogate goste. Prema opštem uverenju, gotovo je nemoguće opstati kao mali centar. 

Cassie Floto-Warner / Bloomberg Businessweek Adria

Montafon je prkosio toj logici i danas deluje gotovo kao alpski Brigadun (engl. Brigadoon je naziv izmišljenog škotskog sela iz istoimenog mjuzikla iz 1947. koje se pojavljuje samo jednom u sto godina, a ostatak vremena ostaje skriveno od spoljnog sveta, netaknuto vremenom i modernim životom, prim. prev.). U dolini dugoj oko 40 kilometara nalazi se pet skijališta — Gargelen, Golm, Zilvreta-Montafon, Kristberg i Zilvreta-Bilerhehe (Gargellen, Golm, Silvretta Montafon, Kristberg and Silvretta Bielerhöhe) sa oko 220 kilometara staza koje se spuštaju do jedanaest sela sa kaldrmisanim ulicama, crkvama sa lukovičastim kupolama,  drvenim seoskim kućama i malim, porodičnim pansionima. U Evropi skoro svi mogu da komuniciraju na engleskom, ali ovde većina ljudi govori isključivo nemački, tačnije, lokalni dijalekat koji teško razumeju čak i oni koji govore nemački. Vazduhom se širi miris sveže pečenog hleba, a pivo posle skijanja košta manje od četiri evra. Posle sastanka sa Schneiderom te prve večeri, prošli smo pored kuće u čijem su se dvorištu nalazile kokoške i dva magarca. 

Uz sve to, sneg je bolji nego što bi iko očekivao. Niseko u Japanu može se pohvaliti najvećim snežnim pokrivačem na svetu, a obližnja skijališta St. Anton, Leh i Cirs (Lech i Zürs) tvrde da su u Austriji poznati po suvom i rastresitom snegu. Montafon, međutim, može da se podiči nečim još ređim: uvek svežim snegom koji donose oluje sa zapada i juga, ali i time što malo ko to koristi. 

Međutim, danas gotovo nijedno skijalište nije imuno na potražnju za izazovnim stazama za iskusne skijaše, posebno kada se ima u vidu da su kompanije poput Vail Resorts Inc. počele da šire svoje korporativne pipke i na evropske planine. Skijalište Andermat (Andermatt) u Švajcarskoj, na primer, krenulo je putem Visler-Blekomba u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi, (ski-centar nazvan po planinskim vrhovima Whistler i Blackcomb, prim. prev.) i postao previše izgrađeno i urbanizovano mesto koje je najbolje izbegavati. Pitao sam se koliko će dugo dolina Montaflon ostati netaknuta; zato sam morao što pre otići tamo. Tako smo u januaru 2025. godine Tess i ja, sleteli u Cirih, iznajmili auto i vozili se nešto više od dva sata kroz pitome švajcarske gradove, pored Bodenskog jezera - ogromne vodene površine boje akvamarina koju napaja Rajna, i uz uski, vijugavi put do Partenena, poslednjeg sela na kraju doline. Tamo živi manje od 400 ljudi, a selo ima tek nekoliko malih hotela, seoske kuće i staru crkvu. 

U "gasthofu", gostionici u stilu brvnare, u kome smo odseli, dočekala nas je sa osmehom vlasnica prosede plave kose i rumenih obraza. Nosila je dirndl, tradicionalnu austrijsku nošnju, koju sam video svuda po gradu; to je sada više uniforma nego nošnja. Nije govorila ni reč engleskog, ali nas je provela pored porodičnih fotografija i raspeća (žitelji doline Montafon su pretežno katolici) do naše spartanske sobe, koja je imala krevet, noćni stočić, ormar, malo kupatilo i mali krovni prozor kroz koji, ako proturite glavu, puca pogled na snežne planine. 

Bilo je rano jutro kada smo se Tess i ja sastali sa Schneiderom kako bismo krenuli u skijašku avanturu koju je isplanirao za nas. Mogli smo lako da se opredelimo da se skijamo na nekoj od stotina dobro uređenih staza u tom području ili da se otisnemo van staza i istražimo neke od strmih padina, poput onih u Alti, ali turno skijanje (engl. ski touring uključuje pešačenje i penjanje na skijama i spuštanje van uređenih staza, i zahteva određenu opremu, prim. prev.) austrijska je tradicija, posebno ukorenjena u ovoj dolini, a mi smo žudeli za tim iskustvom. 

Plan je bio da napravimo kružnu turu oko Madrise, švajcarske planine blizu granice sa Austrijom. Tokom celodnevne ture od 18 kilometara skijali smo se i savlađivali visinsku razliku od više stotina metara, vozili se autobusom i vozom kroz starinska švajcarska sela i pašnjake prekrivene snegom, rutom poznatom kao Madrisa Rundtour. 

Skijali smo van granica skijališta, zatim smo na donju stranu skija pričvrstili takozvane kože (trake od najlona koje omogućavaju penjanje uzbrdo i istovremeno sprečavaju proklizavanje unazad) i uputili se ka susednom grebenu. 

Imali smo utisak da smo sami dok smo se spuštali niz strme padine, preko širokih glečera, vozili preko i oko ogromnih snežnih nanosa, kroz uske klance i preko pitomih livada, uz zvuke klepetuša koji su se povremeno čuli u daljini. Zaustavili smo se u kafiću u malom švajcarskom mestu St. Antenien (St. Antönien, naziv sela i malog ski-centra, prim. prev.), uživajući u suncu dok smo ispijali kapućina i jeli kroasane pored stare kamene crkve. Išli smo rutom koja je namenjena iskusnim skijašima, ali smo usput sreli drugog vodiča koji je svoje klijente vodio na manje tehnički zahtevan spust.  Ski-turing je namenjen skijašima različitih nivoa veština. 

Jedino što nam je danas nedostajalo bio je suv, praškasti sneg. Nije padao tri nedelje, što je u ovoj dolini neobično dugo, ali kad smo zamakli iza ugla iz šume je iskočio ruževac, poznat i kao crni ili mali tetreb. Crni tetreb je redak i zaštićen u Austriji. "Retko kad se mogu videti", rekao je Schneider. "Baš ste imali sreće!" 

Bio je u pravu. Te večeri je oluja stigla s juga, donevši skoro 60 centimetara snega. Tess i ja smo doručkovali rano u hotelu i napravili male sendviče od sveže pečenih zemički koje smo strpali u džepove. Zatim smo se zaputili u mećavu da bismo stigli do žičare. Na vrhu planine spuštali smo se niz golu padinu prekrivenu netaknutim suvim, rastresitim snegom, sa nagibom od 30 stepeni i dugom 300 metara, dok se rastresiti sneg kovitlano oko nas. Skijali smo sve do zatvaranja žičara tog dana, vijugajući između Zilvret-Montafona i Kristberga, a da nismo prešli nijedan tuđi trag. 

Skijaši utiru staze, poput ove naše, kroz zapadni deo austrijskih Alpa, još od 1880-ih godina, ali su prvi odvažni posetioci iz Engleske i drugih delova Evrope stigli još početkom 19. veka. Tada je izgrađen i Posthotel Taube, gde smo se prvi put sreli sa Schneiderom. Hotel je nedavno renoviran – radovi su trajali tri godine, i sada ima moderan spa-centar. 

Cassie Floto-Warner / Bloomberg Businessweek Adria

Možda smo bili Schneiderovi prvi američki klijenti, ali on nam je odmah ispričao o najpoznatijem posetiocu tog kraja, Ernestu Hemingwayu, koji se 1925. preselio u Šruns sa svojom mladom porodicom da bi izbegao sumornu parisku zimu. Još uvek neafirmisani pisac, odseo je u hotelu Taube za dva dolara dnevno i radio na svom prvom romanu, "Sunce se ponovo rađa", objavljenom 1926. 

U to vreme u dolini nije bilo žičara, pa čak ni vučnog užeta, ali Hemingway se bavio ovim sportom: pričvrstio bi pravu kožu od foke - prethodnicu savremenih sintetičkih koža koje danas koristimo, na donju stranu skija kako bi se peo uzbrdo. Danas ga u dolini smatraju legendom, a njegovi portreti se mogu gotovo svuda videti, kao i slike Isusa Hrista. 

Prva žičara u dolini Montafon izgrađena je 1947, a turizam se razvijao stabilnim tempom sve do 1970-ih. Manuel Bitschnau, direktor turističke organizacije Montafona, ispričao mi je tokom večere da se za ovo područje zainteresovala čak i jedna velika američka investiciona kompanija. Dok sam jeo lokalnu divljač i špecle (spätzle – lokalna vrsta testenine, prim. prev.) i pio austrijsko belo vino, Bitschnau je govorio o vrednostima održivog turizma: "Hteli su da izgrade žičaru, hotel i aerodrom. To je procurelo u javnost i ljudi su rekli: ‘Ne želimo to.’ Jer ako to uradite, privlačite drugačiji tip gostiju. Oni žele drugačije prodavnice u okolini. Oni žele drugačiju hranu. A to se ne bi uklopilo u vrednosti naše zajednice." 

U proteklih 50 godina u dolini daju prednost umerenom, promišljenom razvoju turizma sa rastom od samo jedan odsto godišnje. Tamo ima oko 500 porodičnih hotela, plus nekoliko drugih smeštajnih kapaciteta tipa Airbnb. "Svi smo srećni jer je ono što imamo dovoljno dobro za nas", rekao je Bitschnau. "Ne želimo da nam investitori koji dolaze spolja grade velike hotele."  

Dobijanje odobrenja za nove projekte bilo kog obima i dalje predstavlja izazov. Dok sam bio tamo, sastao sam se sa Danielom Sandrellom, gradonačelnikom Gašurna. Sandrell govori samo malo engleski, a imao je jaku prehladu. Nalio nam je po čašicu šnapsa koji pravi lokalni sveštenik (za koga kažu da, kad je sneg rastresit, drži kraće propovedi nedeljom) i rekao: "Ist gut za…", pritom se hvatajući za grlo.  

Sandrell je ispričao kako je, kao gradonačelnik, konačno dobio odobrenje za novu stazu koja povezuje skijalište Zilvreta-Montafon sa mestom Gašurn, ubedivši poljoprivrednike da dopuste skijašima i snouborderima da prelaze preko njihove zemlje, što je bio uspeh koji je njegovim prethodnicima decenijama izmicao. Međutim, kada se jedan strani investitor obratio gradu sa planom da izgradi hotel vredan stotine miliona dolara, njegov predlog je odlučno odbijen. Sandrell je podigao srednji prst. "To je naš odgovor", rekao mi je on. 

Brinuo sam se zbog posledica koje bi ova moja poseta mogla da ima. Da li bi predstavljanje ovog kraja znatiželjnoj američkoj publici poremetilo njegov nežni ekosistem? Bitschnau me je uverio da to neće biti problem. "U ovoj dolini nema mnogo kreveta", rekao je on. "Amerikanci su dobrodošli ako mogu da nađu slobodan krevet." 

Tako umiren krenuo sam kući. Međutim, nekoliko meseci kasnije, naišao sam na šokantan naslov: "Zilvreta-Montafon u Austriji sada je deo Epica". Prema članku, ovaj skijaški centar pridružio se sistemu Epic Pass kompanije Vail Resorts (sezonska karta koja omogućava skijanje na više skijališta u SAD, Kanadi i nekim evropskim centrima, prim. prev.). Odmah sam poslao mejl Bitschnauu da ga pitam otkuda to. Naravno, zapitao sam se hoće li gomile vlasnika "epic passa" preplaviti područje, zagušiti žičare i momentalno pokvariti netaknuti sneg? Da li će farma u podnožju skijališta Zilvreta-Montafon, na kojoj skijaši mogu uzeti jaja, sir i suhomesnate proizvode iz frižidera i ostaviti nekoliko evra po sistemu koliko daš, biti srušena da bi se napravili automati za prodaju ski-karata? 

Prema rečima Bitschnaua, to neće biti slučaj. "Skijaški centar probaće ovo tokom godinu dana, pa će potom videti", napisao mi je on.  "Međutim, ne očekujem preveliki priliv u Montafon jer nismo toliko poznati u SAD kao druga evropska odredišta." 

Nadam se da je u pravu, ali ja se ipak malo brinem da bi ovo mogao biti samo prvi korak ka pretvaranju u korporativni biznis. Zaključujem da je važno da se ponovo vratim u dolinu i to uskoro.