Kako me je Jugoslavija spasla u Iraku

"Dobrodošli u kolevku civilizacije", pisalo mi je u SMS poruci koja me je dočekala pri sletanju na međunarodni aerodrom u Bagdadu. Posetio sam ga s kolegom novinarom Ryanom Billerom iz Kolorada. On je jedini bio dovoljno lud da se upusti u putovanje u Irak. Razrušena država se nakon dugogodišnjeg rata polako obnavlja, ali zaista polako.

Toplo veče u petak na levoj obali reke Tigar, dok duva lagani povetarac, deca šutiraju fudbalsku loptu, porodice večeraju na ćebadima, a mladi parovi se smeju dok za njima zalazi vruće prolećno sunce. Život u ratom razorenom Bagdadu čini se da je potpuno normalan ove tople, vetrovite večeri, daleko od noćne more koja je usledila nakon američke invazije pre više od 20 godina.

Na ulicama iračke prestonice danas se oseća nada koja je u državi bila odsutna nekoliko decenija. Građani, posebno mladi, reći će vam kako se ekonomske prilike poboljšavaju, ali ispod površine posetioci osećaju ožiljke rata koji podsećaju na bolnu nedavnu istoriju zemlje.

Pre 21 godinu, 20. marta 2003. godine, razlog za invaziju SAD-a, Velike Britanije, Australije i Poljske bio je uništenje nuklearnog oružja za koje se tvrdilo da ga poseduje irački diktator Sadam Husein. To oružje nisu pronašli, a država je gurnuta u dugogodišnji haos i nasilje, u kojem je ubijeno više od 200 hiljada iračkih civila, a devet miliona bilo je prisiljeno da pobegne. Haos koji je usledio nakon invazije podstakao je eksploziju sektaškog nasilja između većinskih šiita, sunita i Kurda na severu zemlje te otvorio vrata usponu i padu terorističke grupe Islamska država.

Irački premijer Nuri al-Maliki (levo) i američki predsednik George W. Bush (desno) | Dennis Brack/Bloomberg News

Danas se, uprkos relativnoj stabilnosti, Irak i dalje suočava s pretnjom terorizma i sektaškog nasilja u središtu bliskoistočnog bureta baruta. Međutim, stanje u zemlji je stabilno, barem površno gledano, kako svedoči priča iz parka uz reku Tigar.

U anketi koju je prošle godine obavila analitička firma Gallup, polovina Iračana smatra da se lokalna ekonomska situacija poboljšava. Takođe, povećalo se poverenje u političke institucije, uključujući rekordnih 56 odsto ispitanika koji su izrazili poverenje u vladu. Taj broj glatko nadmašuje sva prethodna Gallupova merenja od 2008. i ističe se u regiji Bliskog istoka i severne Afrike, gde je poverenje u nacionalne vlade retko.

"Trenutno stanje u Iraku je prilično stabilno iz dva razloga. Prvo, šiitski proiranski akteri koji podržavaju postojeću vladu Mohameda al-Sudanija postali su toliko politički dominantni da više nema ozbiljnih napetosti između njih s jedne strane i sunitskih i kurdskih aktera s druge strane. Drugo, što je možda još važnije, država u ekonomsko-socijalnom smislu može prilično nesmetano da funkcioniše zbog trenutno relativno visoke cene nafte. Tako šiitsko-imamitski akteri mogu da zadovolje svoju biračku bazu, a njihova koruptivna delatnost ne dolazi toliko do izražaja", rekao je za Bloomberg Businessweek Adriju Primož Šterbenc, docent na Fakultetu za menadžment Univerziteta u Primorskom.

Kip Abu Nuvasa, pesnika iz 8. veka, stoji na obalama reke Tigar u Bagdadu | Michael Luongo/Bloomberg

Kolevka civilizacije

"Dobro došli u kolevku civilizacije", pisalo mi je u SMS poruci koja me je dočekala pri sletanju na međunarodni aerodrom u Bagdadu. Proces za dobijanje vize trajao je više od sat vremena, a turistička viza koštala je 80 dolara.

Irak je označen crnom bojom na skali slovenačkog Ministarstva spoljnih i evropskih poslova, koja savetuje državljanima da odmah napuste državu. "Svima savetujemo da zbog ozbiljnih i nekontrolisanih sigurnosnih uslova napuste državu", stoji na internet stranici ministarstva. Američko Ministarstvo spoljnih poslova takođe savetuje svim putnicima koji se spremaju u tu državu da pre odlaska napišu testament.

Čitajući upozorenje ministarstva, setio sam se reči engleskog komičara i televizijskog voditelja Michaela Palina, koji je 2022. godine snimio dokumentarni film U Irak (engl. Into Iraq). U jednom engleskom tok-šouu rekao je da je upozorenje Ministarstva spoljnih poslova koje građanima savetuje da negde ne idu, prvi uslov da on krene tamo. Televizijski voditelj takođe je dodao da tokom svih putovanja pokušava da pronađe nešto što pre nije znao kako bi proširio svoj um i video i ono što je iza naslovnih strana.

Cilj mog putovanja u Irak, prema rečima Michaela Palina, bio je da "vidim nešto što nisam znao" i prilika "da vidim i ono što je iza naslovnih strana" koje prikazuju državu u negativnom svetlu. Putovao sam s Ryanom Billerom, novinarskim kolegom iz Kolorada i jedinim prijateljem koji je bio dovoljno lud da se upusti u putovanje u Irak.

Slavoluk pobede u zelenoj zoni u Bagdadu | Bloomberg Businessweek Adria

Spomenici rata i autoput smrti

Taksista Ali veliki je obožavalac fudbala i iračkog repera Khalife OG-a, koji u svojim pesmama ukazuje na nejednakosti u državi. Rođen je iste godine kada je međunarodna koalicija svrgnula režim bivšeg predsednika Sadama Huseina, a danas prevozi turiste od aerodroma do centra grada. Za razliku od njegovih konkurenata, Alijevo znanje engleskog bilo je zadovoljavajuće pa smo odlučili da se vozimo s njim do hotela.

Prve signale nade ugledao sam čim smo napustili međunarodnu zonu aerodroma. Obimni građevinski projekti i visoke stambene zgrade pružali su se do ivice horizonta. Vozili smo se zloglasnim aerodromskim putem koji su američki vojni industrijalci prozvali Route Irish.

Međunarodni aerodrom put povezuje s takozvanom zelenom zonom, gde se nalazi većina ministarstava i ambasada. Za vreme rata bila je glavna arterija preko koje su vojno osoblje i industrijalci prevozili opremu i ljude do zelene zone. Route Irish je nekada bio proglašen najopasnijim putem na svetu. Danas je tih.

Posljednji put se ovaj put našao u centru pažnje u januaru 2020. godine, kada je američki dron raketirao konvoj koji je prevozio zapovednika elitnih jedinica iranske revolucionarne garde generala Kasema Sulejmanija i njegovu desnu ruku, Abu Mahdija al-Muhandisa. Ovaj put danas krasi bezbroj transparenata Sulejmanija i njegove desne ruke, često s natpisom na engleskom: "Krv naših mučenika neće biti zaboravljena."

"U ratu nema pobednika, svi gube, pa neka se bilo koja strana proglašava pobednikom", rekao je jednom bivši britanski premijer Neville Chamberlain. Međutim, u slučaju rata između Iraka i SAD, očigledni pobednik je Iran – iranski uticaj je vidljiv praktično u svakoj ulici.

Iranski demonstranti drže sliku iranskog zapovednika Kasema Sulejmanija tokom demonstracija nakon američkog vazdušnog napada | Ali Mohammadi/Bloomberg

"Iran zadržava ogroman, odnosno dominantan uticaj u Iraku, preko vladavine proiranskih šiitsko-imamitskih milicija (političkih grupa) i prilično proiranskog premijera Al-Sudanija. Uticaj Irana u poslednjim mesecima je vrlo vidljiv u tome da Teheran prilično efikasno suzbija napade šijitskih milicija na američke ciljeve u Iraku, povezane s divljanjem Izraela u Gazi", rekao je Šterbenc, podsećajući na razvoj događaja nakon 28. januara, kada je dron proiranske milicije Kataeb Hezbolah ubio tri američka vojnika u bazi Tower 22 u Jordanu. "U Bagdad je odmah stigao zapovednik iranskih Al Kuds snaga Islamske revolucionarne garde Ismail al-Kani, koji je pritisnuo Kataeb Hezbolah, tako da su objavili da će prekinuti svoje napade na američke ciljeve", dodaje.

"Irak je od 2003. godine, kada je invazija koju je predvodio SAD srušila vladavinu sunitskog Sadama Huseina, odnosno od 2005. godine, kada su održani prvi parlamentarni izbori, šiitsko-imamitski kontrolisana država", kaže Šterbenc. Šiiti u Iraku čine između 64 i 69 odsto stanovništva, suniti između 29 i 34 odsto, a hrišćani jedan odsto. "Šiitsko-imamitske milicije i s njima povezane političke grupe imaju ogroman uticaj na vladu, koja nakon poslednjih parlamentarnih izbora ne bi mogla da bude imenovana bez njihove podrške. Njihov uticaj najjasnije se vidi u tome što su uspeli da se izbore za  veliki deo državnog ekonomskog kolača, odnosno budžetskih sredstava preko građevinskog konglomerata i poslova koje dobijaju od države", rekao je Šterbenc.

Trenutno je u Iraku još uvek prisutno oko 2,5 hiljade američkih vojnika u sklopu koalicije koja je osnovana 2014. godine kako bi pomogla u porazu Islamske države, a između iračke i američke vlade traju pregovori o povlačenju.

"Iračka vlada, Iran i proiranske šiitske milicije već dugo žele povlačenje. Vašington, međutim, naglašava da neće pristati na povlačenje dok traju napadi na američke jedinice. Inače, iračke šiitske stranke nemaju jedinstveno mišljenje o odlasku Amerikanaca. Kada se u vezi s tim irački parlament sastao u februaru ove godine, polovina šiitskih parlamentaraca je izostankom pokazala da ne žele njihov odlazak. Ako bi se američke jedinice povukle iz Iraka, to bi sigurno povećalo uticaj Irana u državi, a takođe bi moglo da utiče na revitalizaciju Islamske države", rekao je Šterbenc.

Senka Islamske države

Oklopna vozila i kamioni sigurnosnih snaga zauzimali su svaku drugu raskrsnicu pored koje smo prolazili. Pitali smo Alija da li je tako snažna prisutnost sigurnosnih snaga normalna. "Poznajete Daeš (Islamsku državu)?" upitao nas je smešeći se. Klimnuli smo glavom s knedlom u grlu. "Napali su prošle nedelje. U gradu je bilo vrlo loše. Sada je u redu. Vrlo je sigurno", odgovorio je s umirujućim osmehom.

Pogled na razrušeni Mosul dve godine nakon oslobađanja od Islamske države | Victor J. Blue/Bloomberg

Nakon svrgavanja Sadama Huseina s vlasti, privremena koalicija pod vođstvom SAD-a započela je temeljnu rekonstrukciju nacionalne vlade i izbacila članove Huseinove arapske socijalističke stranke Baas. Takođe je raspuštena iračka vojska, što je rezultiralo "masom besnih sunitskih tehnokrata kojima je oduzeta moć", kako je nedavno objavila Al Jazeera. Više od 100 hiljada članova stranke Baas takođe je smenjeno s položaja, a bilo im je zabranjeno učestvovanje u društvu i obavljanje državne službe. Ti nezadovoljni sunitski građani kasnije su postali jezgra boraca radikalne Islamske države koja je pre deset godina harala zemljom.

Islamska država nastala je iz ostataka Al-Kaide u Iraku, lokalnog ogranka terorističke grupe koju je 2004. godine osnovao ulični kriminalac i bivši zatvorenik Abu Musab al Zarkawi iz Jordana. Dve godine posle, udružili su se s drugim grupama i preuzeli ime Islamske države u Iraku, zadržavši slabe veze s vodstvom Al-Kaide.

Široku međunarodnu prepoznatljivost grupa je stekla godinu dana kasnije, kada je započela ofenzivu na dva severna iračka grada Mosul i Tikrit. Vođa Islamske države u Iraku Abu Bakr al-Bagdadi je 29. juna 2014. proglasio osnivanje kalifata koji se protezao od Alepa u Siriji na zapadu do iračke pokrajine Dijala na istoku, preimenujući grupu u Islamsku državu. Na vrhuncu svoje moći, Islamska država kontrolisala je 88 hiljada kvadratnih kilometara teritorije koja se protezala preko iračko-sirijske granice i na kojoj je živelo gotovo osam miliona ljudi.

U Iraku su borbu protiv Islamske države vodile lokalne sigurnosne snage, kurdski borci pešmerge i paravojne snage, u kojima su prevladavale šiitske milicije s podrškom Irana. Globalna koalicija pod vođstvom SAD, koju su činile 74 zemlje, pružila je vazdušnu podršku i vojne savetnike.

Islamska država je na vrhuncu kontrolisala otprilike 40 odsto iračke teritorije, a do decembra 2017. izgubila je 95 odsto teritorije, uključujući Mosul, drugi najveći irački grad. Konačnu pobedu nad Islamskom državom u Iraku proglasio je irački premijer Haider al-Abadi 9. decembra 2017.

Kavarna Šabandar neslužbeno je jedna od najstarijih kafana u iračkom glavnom gradu | Bloomberg Businessweek Adria

Ostrvo slobode u podeljenom gradu

Bagdad je grad kontrasta. Na zapadnim krajevima haotične vreve propadajućeg gradskog centra izdižu se sjajni trgovački centri puni zapadnjaka, obučenih u najnovije modne komade, koje biste pre očekivali na ulicama Milana. Zanemarena infrastruktura i siromaštvo čvrsto su vezani za određene četvrti, dok druge uživaju u izobilju. U nezagađenim danima iz tih kvartova u daljini se vide novi luksuzni stambeni kompleksi koji podsećaju siromašne stanovnike na njihovu ekskluzivnost i nedostupnost.

Na kraju Mutanabijeve ulice, jedine popločane ulice tog osmomilionskog grada, nalazi se kafana Šabandar, neslužbeno poznata kao kafana mučenika. Šabandar već više od veka poslužuje goste, a neslužbeno je najstarija kafana u zemlji koja još uvek radi. Tokom svoje istorije bila je mesto gde su se ljudi okupljali kako bi raspravljali o politici, filozofiji i književnosti, ali i gde su muškarci i žene, šijiti i suniti, stranci i Iračani mogli da sede zajedno u miru, kao jedno.

Ispred kafane je 2007. godine eksplodirala automobilska bomba koja ju je sravnila sa zemljom i ubila više od sto ljudi, među kojima više sinova vlasnika i jednog unuka. Uskoro nakon toga, od posledica traume preminula je i vlasnikova žena, a vlasnik je kasnije uz pomoć zajednice obnovio kafanu.

Na jednoj od klupa sledeće jutro čekao nas je domaćin Ahmed, cinik, brat Ryanove prijateljice, koja je napustila zemlju pre desetak godina. "Razgovaramo samo o prošlosti jer nemamo budućnost. Nekad smo vladali svetom, sada je drugačije", rekao nam je Ahmed dok smo čekali čaj.

Kafana je svojim istorijskim crno-belim fotografijama koje krase smeđe zidove natopljene dimom cigareta, pticama u kavezima koji vise sa plafona, starinskim aparatima za kafu koji ispuštaju paru, šahovskim pločama i lulama za nargile imala svoj jedinstveni karakter.

Razgovor s Ahmedom prekinuo je mršavi dečak, ne stariji od deset godina. Bili smo jedini zapadnjaci u kafani, a na koži smo osećali znatiželjne oči gostiju. "Odakle dolazite?", upitao nas je dečak na lošem engleskom jeziku. "Jugoslavija", odgovorio je Ahmed "umesto" mene. To je donekle bila istina. Lokalac se okrenuo i tiho rekao da ne govorimo ljudima da je Ryan Amerikanac. "Većina ljudi može da razlikuje američku vladu i tebe. Ali ko zna kako bi drugi mogli da reaguju. Bolje je da ćutiš", savetovao je Ryanu i naručio novu šolju čaja.

U tom trenutku rodila se ideja o dvoje jugoslovenskih turista koji su iskoristili liberalni vizni režim zemlje i krenuli na putovanje u drevne mesopotamske gradove duž obala Eufrata i Tigra. Laž je ponekad bolja od istine, posebno ako vas ta druga kažnjava.

Vreva petka u parku uz reku Tigar | Bloomberg Businessweek Adria

Sto hiljada Jugoslovena i oružje

Jugoslaviju u bilo kojem obliku nikad nisam poznavao. Rodio sam se na prelazu milenijuma, kada su ideje o nezavisnoj Sloveniji i želje za evropskim putem potisnule nostalgiju za bivšom državom. Gledao sam sebe (i još uvek je tako) kao dete Evropske unije. Četiri temeljne slobode koje smo stekli članstvom u bloku smatrao sam samorazumljivima. Jugoslaviju sam poznavao iz priča roditelja i deda, o njihovom bezbrižnom detinjstvu i snažnim pasošima koji su ih vodili širom sveta.

Tokom Hladnog rata, Irak je bio visoko na popisu zemalja s kojima je Jugoslavija razvijala unosne poslove. Godišnja razmena između zemalja dostigla je četiri milijarde dolara u najboljim danima. Jugoslavenska preduzeća izgradila su luku Umm Kasr, jedinu iračku dubokomorsku luku, i učestvovala u izgradnji fabrike oružja blizu grada Jusufije. Irak i Jugoslavija bili su važni partneri u Pokretu nesvrstanih jer je Irak bio važno tržište za jugoslovensko oružje.

Pred irački napad na Iran početkom 1980-ih, oko 100 hiljada jugoslovenskih radnika moralo je da napusti Irak, a mnogi se nikad nisu vratili. Među njima je bio i moj daleki rođak, koji je učestvovao u hidroelektričnim projektima u zemlji. Njegovo učešće u izgradnji iračke infrastrukture spominjao sam više puta tokom posete, a domaćini su mi uvek uzvraćali šoljicom čaja.

Svetilište trećeg šiitskog imama Huseina u Karbali | Bloomberg Businessweek Adria

Sveta mesta na rubu pustinje

Sajed Gasan Al-Šahristani se svako jutro budi uz svoju voljenu ženu i kreće prema centru Karbale na posao. Nekada disident, Al -Šahristani je napustio Irak tokom nemira koji su usledili nakon poraza iračke vojske u Zalivskom ratu. Vratio se u rodnu zemlju godinu dana nakon pada režima Sadama Huseina, ali ne želi da govori o tadašnjim prilikama u zemlji. Danas je kustos Muzeja imama Huseina u Karbali, svetom mestu za šiite, i glasan kritičar "razuzdanosti Zapada".

Jason, kako su ga prozvali u Australiji, primio nas je u svojim skromnim prostorijama i koristio nas za vežbanje engleskog jezika. Upoznali smo ga (mojom) greškom. U svetilištu gde je pokopan treći šiitski imam Husein, nesvesno sam izvukao vrećice s nikotinom i bio osuđen na krijumčarenje hašiša od pripadnika obezbeđenja. Nakon dugog razgovora koji je omogućio Googleov prevodilac, stražari su mi se izvinili i osigurali nam predstavnika za odnose s javnošću, koji nam je, koristeći Google prevod, pokazao ceo verski kompleks.

Predstavnik svetilišta, elegantno obučen sredovečni gospodin koji se nedavno oženio holandskom državljankom i sprema se za odlazak u Holandiju, više puta je naglasio koliko je srećan što hrišćani posećuju njihovo sveto mesto i koliko imamo zajedničkog. I on je ponovio rečenicu koju sam čuo mnogo puta: "Irak je država koja ima bolju prošlost nego sadašnjost."

U šiitskim tvrđavama poput Karbale, primetio sam oštru neprijateljsku atmosferu prema sunitima, koji čine 31 odsto stanovništva države. Mnogo puta mi je rečeno koliko su radikalna njihova braća nevernici. "Iako je šiitsko-sunitski sukob trenutno gotovo nebitan jer su šiiti politički i vojno jači, srednjoročno će situacija biti vrlo nestabilna, jer je sunitsko stanovništvo jednostavno previše marginalizovano i stoga nezadovoljno. To znači da postoji potencijalna podrška obnovljenoj Islamskoj državi", rekao je Primož Šterbenc s Primorskog univerziteta.

Na kraju rata, šiitske milicije oslobodile su oko pet miliona sunita iz logora, ali se sada ne mogu vratiti svojim domovima u razorenom Mosul ili tzv. sunitskom trouglu (zapad i severozapad države) jer taj deo zemlje uglavnom kontrolišu šiitske milicije, objasnio je Šterbenc. "Suniti su takođe izloženi pritiscima i zlostavljanju od šiitskih milicija i šiita. Zbog toga, situacija srednjoročno i dugoročno nije stabilna, već postoji veliki potencijal za revitalizaciju Islamske države ili neke druge sunitske ideološko-vojne radikalnije grupe. Naravno, na situaciju će takođe uticati odnos između Irana i Saudijske Arabije, koji se trenutno približavaju."

Svetišlite imama Alija | Bloomberg Businessweek Adria

U Karbali se svake godine, prema islamskom kalendaru, okupe milioni hodočasnika, na takozvani arbainski hadž, koji se smatra najvećim javnim okupljanjem na svetu. Mnogi hodočasnici kreću peške iz obližnjeg grada Nadžafa do Karbale.

Kratka poseta Karbali zasenila je višednevni boravak u susednom gradu Najafu, svetom gradu uz rub pustinje. Poput Karbale, i Najaf je siguran, čist i snažno utvrđen šiitski grad. Mnogo religioznije konzervativan od Bagdada, Najaf oduševljava prekrasnim džamijama sa sjajnim i bleštavim unutrašnjostima te sopstvenom birokratskom infrastrukturom koja se čini gotovo organizovanijom od drugih administrativnih sistema u Iraku.

Najaf je dom svetilištu prvog šijitskog imama Alija, gde se navodno nalazi njegov grob. Celokupna infrastruktura grada prilagođena je hodočasnicima i verskim posetiocima, a grad se može pohvaliti najvećim grobljem na svetu, Vadi-us-Salaam, gde je sahranjeno više od šest miliona ljudi.

Ruševine palate Sadama Huseina | Bloomberg Businessweek Adria

Ruševine kraljevskog Vavilona i Sadama Huseina

Poseta Iraku ne bi bila potpuna bez posete drevnom gradu Vavilonu. Vavilon je nekada bio jedan od najvažnijih gradova u antičkom svetu. Od 18. do 6. veka pre Hrista bio je glavni grad Vavilonije, drevnog mesopotamskog kraljevstva. Izgrađen uz obale reke Eufrat, svojevremeno je bio najveći grad na planeti.

Vlada Sadama Huseina je 1983. pokrenula projekat obnove drevnog grada. Na starom zidu izgradili su nove strukture i zid, što je izazvalo bes UNESCO i mnogih naučnika širom sveta. Husein je u novoizgrađene zidove čak naredio da se ukleše njegovo ime. Rekonstrukcija je završila potpuno novom palatom za diktatora, s ekskluzivnim pogledom na Vavilon i reku Eufrat.

Ruševine vavilonskih visećih vrtova | Bloomberg Businessweek Adria

Hodanje među drevnim ruševinama visećih vrtova i ostacima Huseinove megalomanije izazvalo je u meni bizarni osećaj. Ne samo što smo Ryan i ja bili jedini zapadni turisti u Vavilonu  – bili smo jedini turisti uopšte. Poseta drevnom gradu podsetila me da Irak nudi posetiocima istorijske znamenitosti na nivou Italije, Egipta i Grčke, ali bez gužvi i nepodnošljive vreve.

Pred Ištarinim vratima pozdravio me je mali vojnik koji je bio željan da sazna odakle dolazim. "Jugoslavija", rekao sam mu, na šta sam dobio nekoliko minuta ismevanja, "srpskohrvatskih" psovki i brojnih pitanja o tome da li je Vavilon dobar. Spominjanje bivše države u Iraku izuzetno je pozitivno, a mnogi stariji Iračani mogli bi da se nazovu jugonostalgičarima. Spominjanje Jugoslavije otvorilo mi je brojna vrata koja bi inače ostala zatvorena.

Revitalizacija turizma

Irak se pre tri godine otvorio za zapadne turiste. Iračka vlada  ukinula je 15. marta 2021. viznu obavezu za ulazak državljana iz 37 zapadnih zemalja i omogućila im da na odobrenim kopnenim, morskim i vazdušnim graničnim prelazima zatraže vizu po dolasku. Odluka je usledila nakon posete pape Franje, koji je tu zemlju odabrao za svoje prvo putovanje u inostranstvo nakon početka pandemije. Papina poseta ostala je u sećanju kao pokušaj izgradnje mostova između različitih verskih zajednica u Iraku.

Turizam u zemlju donosi tek oko tri odsto prihoda, izjavio je Dean Mikkelsen, savetnik za rizike koji pomaže kompanijama u poslovanju u Iraku, za novinarski portal The National. "Jedan od ciljeva pojednostavljenja vize je da se podstaknu pojedinci da dođu u Irak i pomognu u privrednom rastu zemlje", rekao je.

Uprkos sve većem broju stranih turista i naporima vlade da zemlji vrati ime i ugled, na području infrastrukture još uvek treba mnogo toga uraditi pre nego što Irak postane masovna turistička destinacija. Od liberalizacije viznog režima, Irak su posetile mnoge zvezde YouTubea, influenseri, blogeri, umetnici i medijski stručnjaci koji su u video-prilozima i člancima hvalili zemlju. Među njima je i mladi američki jutjuber Doug Barnard.

Youtuber Doug Barnard na arbainskom hadžu u Najafu | Doug Barnard

Moć društvenih mreža

Doug Barnard je svoje detinjstvo proveo u američkoj saveznoj državi Konektikat, nedaleko od gradske vreve svetske metropole Njujorka. Tokom studentskih godina učestvovao je u razmeni u Evropi, gde se zaljubio u putovanja. Na svom prvom samostalnom putovanju u Rusiji, rodila se misao da mora da pronađe način kako bi putovanja postala njegova karijera. "Rekao sam sebi da mi je svejedno kako ću to postići", rekao je za Bloomberg Businessweek Adriju.

Pretražujući ključnu reč "Putovanje u Irak" na YouTubeu, jedan od prvih pet rezultata biće jedan od Barnardovih video-zapisa. "Ideju za posetu Iraku predložio mi je prijatelj, takođe jutjuber, koji me kao grom iz vedra neba nazvao i rekao: 'Hej, stari, hoćeš li za dve nedelje u Irak?' Tako je sve počelo", rekao je Barnard, koji na YouTubeu ima 565 hiljada pretplatnika, a svoju popularnost pripisuje autentičnom stilu video-zapisa. "U svojim videima pokušavam da prikažem interakcije s običnim ljudima i mislim da ljudima takav pristup odgovara", dodaje.

"Zaljubio sam se u Irak već pri prvoj poseti. Pre svega zbog ljudi koji su najljubazniji, najdarežljiviji i najgostoljubiviji ljudi koje možete da zamislite. Ljudi na Zapadu, posebno u SAD-u, o Iraku razmišljaju negativno i misle da nas domaćini mrze jer smo napali njihovu zemlju pre 20 godina. U stvarnosti je upravo suprotno."

Barnard smatra da vođene ture poput njegove služe kao važan most koji može da omogući dijalog i kulturnu razmenu tako da spoljnom svetu pruži priliku da se upozna sa stvarnim stanjem u zemlji. "Mislim da je to postala moja motivacija i da polako menjam percepciju te pokazujem ljudima da ne treba da se bojimo mesta poput Iraka. Zapravo, imamo puno toga zajedničkog s Iračanima", dodaje.

Ljudi sve više žele da putuju na destinacije koje su van utabanih staza. "YouTube i društvene mreže igraju važnu ulogu", smatra Barnard, "jer možemo da posetimo YouTube i vidimo ljude poput mene ili druge koji su snimili video-zapise na tim udaljenim mestima. Zbog toga su zainteresovani za takva mesta o kojima možda pre deset ili 15 godina nisu ni razmišljali".

Revolucija društvenih mreža demokratizuje putovanja, uveren je Barnard. "Masovni mediji i kablovske vesti gube svoj uticaj na dominantnu priču. Sada imate društvene mreže i alternativne izvore vesti te kreatore koji s ostatkom sveta dele ne samo različite priče, već i različite perspektive i pozadine ljudi."

"Irak za mene uopšte nije razvijena turistička destinacija i mislim da je za mnoge ljude to pozitivan aspekt putovanja tamo. Mislim da je deo privlačnosti Iraka u tome što je tako sirov i autentičan. Domaćini su i dalje oduševljeni strancima, ne kolutaju očima pred turistima i ne iskorištavaju ih. Jezik može da bude prepreka. Korišćenje Google prevodioca gotovo je neophodno, nema puno oznaka na engleskom jeziku i turističkih autobusa. Stvarno moraš sve da obaviš sam", zaključuje jutjuber.

Priče s aerodroma

Pri povratku u Bagdad odlučili smo da ne gubimo vreme i odjurili smo na aerodrom. Do vrata za ukrcavanje na let bilo je najmanje sedam sigurnosnih pregleda, a tokom vožnje do terminala za odlaske čak smo morali da promenimo vozača.

Naići na stranca na aerodromu u Bagdadu je neobično i vrlo zanimljivo. Kroz aerodrom retko da prošetaju robusni zapadnjaci s neurednom bradom i bermudama. Američki vojnici ne putuju samostalno kroz irački aerodrom. Najverovatnije pripadaju privatnoj sigurnosnoj službi. Čini se da većina stranaca ovde radi u naftnoj industriji, sigurnosnim i diplomatskim službama. Bagdadski aerodrom je sumnjivo i neobično mesto  – tako intenzivan da čak odbija i svetle misionare koji su česti u udaljenim delovima Afrike. A turisti? Možda jednog dana…

- U pisanju članka pomogao je Ryan Biller, nezavisni novinar iz Kolorada u SAD.