Večno mladi u beskonačnosti - (još) ne

Što duža mladost, što duži život i što savršenije sve – od izgleda, posla, života, pa do dece. Tako bi se mogla opisati opsesija ljudi koji kao da su danas zaboravili kako izgleda ljudska priroda: roditi se, živeti i, pre ili kasnije, umreti. Jer ne, koliko god to bilo teško prihvatiti, ne možemo živeti večno. Ne možemo večno biti mladi i zdravi, a ne možemo i ne treba da budemo ni savršeni. Ali kao da su ljudi sve to zaboravili i u novije vreme se odlučili da se suprotstave svemu ljudskom i iskoristiti svu moguću tehnologiju kako bi došli do savršenog i beskonačnog života. Šta je u tome pogrešno? Teško je jednostavno odgovoriti na ovo pitanje, ali pojednostavljeno bismo mogli reći da mnogo toga jeste. Dok je s jedne strane potpuno prirodno i poželjno da napredujemo, otkrivamo bolesti i lekove i koristimo tehnologije za razvoj, pitanje dugovečnosti poslednjih godina otišlo je toliko daleko da ne samo da očajnički želimo da produžimo i učinimo savršenim sopstvene živote, već i živote onih koji još nisu ni rođeni. Sve to otvara brojna pitanja: od etike, upravljanja tehnologijom, pa do klasnih razlika i mogućeg stvaranja biološki superiorne elite. 

Industrija dugovečnosti 

Termin "longevity" pojednostavljeno znači produžiti sebi životni vek uz poboljšano zdravstveno stanje. Cilj zagovornika je da putem genetike i načina života uspore starenje i spreče bolesti, a u tome im pomaže napredak nauke i medicinskih tehnologija, inovativni tretmani protiv starenja, poput infuzija NAD+, terapije matičnim ćelijama, hiperbaričnih komora i personalizovane nutrigenetike. Klinika koje se bave dugovečnošću ima sve više, čak i u našem regionu, a iz svega se razvila industrija koja se procenjuje na oko 600 milijardi dolara. Očekuje se da će do 2030. godine dostići vrednost od 2,7 bilijardi dolara, uz godišnji rast između sedam i 12 procenata, u zavisnosti od sektora. Koliki je potencijal te industrije, pokazuje i činjenica da ona privlači neka od najmoćnijih imena današnjice. Na primer, Jeff Bezos podržao je startap Altos Labs koji istražuje ćelijsko podmlađivanje, dok se Googleov Calico Labs bavi bolestima povezanim sa starenjem koristeći veštačku inteligenciju i molekularnu biologiju. 

 

Inače, ljudski život se već do sada značajno produžio. Prema Statisti, u svetu se  očekivani životni vek znatno produžio od sredine 1900-ih, sa otprilike 46 godina na 73,2 godine do 2023. Veruje se da će do kraja veka očekivani životni vek dostići 82 godine. Ipak, želja za dužim, kvalitetnijim životom stara je koliko i čovečanstvo pa nije neobično da postoji i danas. Međutim, sada se sve više otvara pitanje ne samo kako živeti duže već i ko će imati priliku da živi duže. 

Stvaranje elite   

Čak i u bogatim zemljama, osnovna zdravstvena nega ponekad je nedostupna ljudima sa nižim primanjima, pa ne čudi da se uz "longevity" vezuje zabrinutost da će novi tretmani i izumi biti dostupni samo vrlo bogatima. Elita koja ima pristup boljim tehnologijama postoji već danas, a s daljim razvojem "longevityja" nejednakost bi se mogla samo dodatno produbiti. 

"Misli o poboljšavanju ljudskog zdravlja prate našu vrstu; štaviše, zaslužne su za uspostavljanje nekih nauka, kao što je medicina. Sumnjam da će ljudi ikada prestati da razmišljaju o tome kako unaprediti kvalitet svog života na zdravstvenom planu. Doduše, tehnike koje koristimo postaju sve naprednije i neretko ih primenjujemo nereflektovano. Pitanja o štetnim posledicama ovakve vrste napretka imaju smisla ako se njima ujedno smanjuju i drugi rizici, kao što je smanjenje broja globalnih pandemija ili genetskih bolesti. Poboljšavanje zdravlja u svrhu produžetka života mora sa sobom nositi imperativ održivosti, jer u suprotnom rezultira produbljivanjem društvenih nejednakosti, stvara više ‘inkubatora’ za pandemije, nameće zavisnost od tehnologija kojima se zdravlje poboljšava i slično", kaže dr. sc. Marko Kos iz Odseka za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, za Bloomberg Adriju. 

U kontekstu elitizma, nejednakosti i odmicanja od ljudskog, u prenesenom, moralnom značenju, zabrinjavajuće je to što se normalizuje ideja da je produženje života individualna obaveza. Industrija dugovečnosti tako šalje poruku da je dug život stvar lične odluke i time menja društvenu percepciju starosti iz prirodnog procesa u lični promašaj. Jesu li onda oni koji su, na primer, žrtve nekih bolesti manje vredni ljudi? Jesu li manje sposobni? Stručnjaci upozoravaju da to stvara opasan pritisak da ljudi postaju odgovorni ne samo za način života već i za sopstvenu biologiju, genetiku i tempo starenja, što dodatno stigmatizuje starije i bolesne. Tu su i ranije pomenut finansijski aspekt i činjenica da koncept dugovečnosti stvara zdravstvenu aristokratiju. 

"Implementacija svake tehnike dolazi s pitanjem o njenoj pristupačnosti; možemo zamisliti scenarije u kojima različita društva neće imati isti pristup svim tehnologijama. Kada govorimo o medicinskoj tehnologiji, ne moramo tražiti primere u scenarijima iz budućnosti, dovoljno je pogledati stanje u pojedinim afričkim državama i pristup lekovima za malariju ili tretiranje AIDS-a, kao i njihove cene. Paradoksalno, oni su jeftiniji na Zapadu nego drugde. Utoliko, elitna medicina dostupna samo bogatima već postoji i vrlo je uspešna na globalnom tržištu; ne vidim razlog zašto bi se to promenilo pojavom novih, još više isključujućih tehnologija", ističe Kos. 

S tim se slaže i mag. biol. mol. Ivana Keršić, koja takođe naglašava da se klasni jaz u medicini ispoljava već duže. 

Depositphotos

"Tehnologija dugovečnosti, po mom mišljenju, samo dovodi taj jaz do krajnjeg ekstrema, a fascinantan primer je američki preduzetnik Bryan Johnson, koji, prema sopstvenim rečima, sprovodi eksperiment dugovečnosti. Zove ga projekat ‘Blueprint’, pri čemu vodi izuzetno restriktivan život kada je reč o prehrambenim i fizičkim navikama, uz korišćenje stotina suplemenata i fizikalnih terapija, kao i transfuzije ‘sveže krvi’ od svog sina u svrhu ‘anti-aging’ i ‘life extension’ ciljeva. U projekat ulaže ogromne količine novca, ali je na njemu već počeo i da zarađuje – prodajom suplemenata", objašnjava Keršić. 

Etičke dileme 

Ali uz koncept dugovečnosti vezuju se još neka važna pitanja, pa koje su ključne bioetičke dileme oko razvoja ove industrije? "Za odgovor je potrebno definisati kako bi se život ‘produžavao’: biološki ili digitalno. Naime, postoji biomedicinska struja, gde je fokus na produženju života putem naučnih otkrića u biomedicinskom području primenjenih u medicinskoj praksi. S druge strane, s razvojem AI tehnologija vraća se poznati sci-fi/cyberpunk koncept ‘digitalne svesti’ ili ‘digitalnih doppelgangera’, gde nije nužno očuvati telo osobe, već se život produžava postojanjem osobe u digitalnom obliku. Oba pristupa nose svoje specifične etičke dileme, ali u konačnici otvaraju ista pitanja o smislu života, biti ljudskosti i društvenim posledicama produžavanja života", ističe Keršić. 

Kos navodi primer švedskog filozofa i teoretičara transhumanizma Nicka Bostroma, koji u svojim radovima izdvaja nekoliko mogućih poteškoća: upravljanje resursima, pitanja ličnosti i identiteta te posthumanizam. 

"Sažmemo li ove tri rasprave, možemo prikazati ključne poteškoće u pojednostavljenim primerima. Osvrnemo li se na ljudsku istoriju, vidimo da je čovečanstvo notorno loš gospodar raspoloživih resursa. Medicinski postupci kojima se produžava ljudski život, kao i mogućnost pristupa ovoj vrsti terapija svakako bi povećali jaz između imućnih i siromašnih, potencijalno stvarajući bogatu elitu dugovečnih gospodara. No, svaka tehnika u određenom trenutku pronađe svoj put do opšte populacije, iako možda u nešto lošijoj izvedbi. Zamislimo li scenario u kojem siromašna masa uspešno produžava svoj život na ‘samo’ 125 godina, moramo se upitati: šta bi to značilo za našu planetu i našu vrstu?", objašnjava Kos. 

Kada govorimo o pitanjima ličnosti i identiteta, Kos ističe da ih moramo sagledati u kontekstu naših pojedinačnih egzistencija i poteškoća koje nosi naša svakodnevica, počevši od onih jednostavnijih. 

"Ako svako od nas u svojim četrdesetim ne razmišlja i ne smatra se istom osobom kakav je bio/bila u svojim dvadesetim, šta bi to značilo za biće koje živi duže od sto, možda čak i dvesta godina? Ako je taj život od sto ili dvesta godina u savršenom fizičkom zdravlju, svakako se moramo pitati o emocionalnom zdravlju, ljudska egzistencija nije krhka samo zbog lomljivosti naših kostiju. Posthumanizam kao poslednja tačka ove rasprave otvara mnoga pitanja, a kao ključno možemo izdvojiti ono koje nas pita kada ljudsko više nije ljudsko ili kada postaje nakon-ljudsko. Nije li, barem u odnosu na neke druge vrste, jedna od odrednica ljudske vrste relativno kratak životni vek? Odnosno, činjenica da možemo biti bolesni, da možemo patiti ili da smo svesni sopstvene smrtnosti svakako utiče na našu definiciju ljudskosti", kaže Kos. 

Gde je onda u svemu granica između poželjnog napretka i prelaska u potencijalno opasan napredak? Keršić kaže da granicu nije lako definisati, ali smatra da potencijalna opasnost nastupa onog trenutka kada bi se varijante gena i fenotipovi bez negativnih posledica na razvoj i zdravlje pojedinca, a koji su deo prirodnog diverziteta u ljudskoj populaciji, počeli modifikovati i uklanjati iz populacije u zamenu za nešto "bolje". 

"To ‘bolje’ je gotovo nemoguće definisati, odnosno definicija bi zavisila od okruženja pojedinca (socioekonomskog, biološkog, kulturološkog), a neko novo ‘bolje’ će uvek postojati", objašnjava Keršić. 

Uređivanje embriona 

Cela priča o dugovečnosti u poslednje vreme dobila je potpuno novu dimenziju zbog ulaganja milijardera u startapove koji se bave genetskim modifikovanjem embriona. Jedna takva je kompanija Preventive, koja je, prema informacijama sa njihove veb-stranice, do sada prikupila gotovo 30 miliona dolara od privatnih investitora. Prema pisanju stranih medija, uključujući "The Economist”, među investitorima su imena poput Briana Armstronga, direktora Coinbasea, i Olivera Mulherina, softver inženjera i partnera Sama Altmana, šefa OpenAI-ja. 

Prema informacijama na zvaničnoj stranici kompanije, ovaj američki startap posvećen je izmeni ljudskih embriona pomoću CRISPR-a, alata za gensko uređivanje. Na stranici stoji da se bave prevencijom bolesti pre rođenja. "Posvećeni smo rigoroznim istraživanjima sprečavanja bolesti pre rođenja. Naša misija je da utvrdimo može li se najnovija generacija tehnologija uređivanja gena sigurno i odgovorno koristiti za ispravljanje razornih genetskih stanja kod buduće dece. Ako se dokaže da je sigurna, verujemo da bi preventivno uređivanje gena moglo biti jedna od najvažnijih zdravstvenih tehnologija veka", stoji u objavi na zvaničnoj stranici koju potpisuje osnivač Lucas Harrington. U objavi izražava i žaljenje što većina naučnika i regulatornih tela, koja su najbolje opremljena za procenu ovih tehnologija, do sada izbegava ovo kontroverzno područje. 

"Naš cilj je jednostavan: utvrditi rigoroznim prekliničkim radom može li se preventivno uređivanje gena bezbedno razviti kako bi se porodice poštedele teških bolesti. Ako naša istraživanja pokažu da se to ne može učiniti bezbedno, taj zaključak je jednako vredan za naučnu zajednicu i društvo", stoji u objavi. Procene govore i da bi uređivanje embriona u budućnosti moglo da košta oko 5.000 dolara. 

Ali ovo nije jedina kompanija koja deluje u tom području. Preventive je treći američki startap koji je ove godine objavio da traga za tehnologijom za uređivanje gena. Prvi je Bootstrap Bio iz Kalifornije, koji navodno traži početno finansiranje i zainteresovan je za poboljšanje inteligencije. Na čemu rade jasno daju do znanja prvom rečenicom koju možete videti na njihovoj veb-stranici: "Genetika ne bi trebalo da bude lutrija." Dodatno na stranici objašnjavaju da nije pravedno da se neki rađaju sa naslednim prednostima, a drugi ne, te da je njihov cilj da što većem broju ljudi daju priliku da odaberu svoje gene za sebe i svoje potomke umesto da jednostavno prihvate naslednu genetsku nejednakost. Njihov cilj je poboljšati poželjne osobine koje se mogu preneti na buduće generacije. 

Slično razmišlja i tim koji stoji iza kompanije Manhattan Genomics, koja je takođe u fazi osnivanja. "Predugo su se nasledne genetske bolesti tretirale kao sudbina", ističe se na stranici. 

Inače, priča o genski uređenoj deci počinje sa He Jiankuijem, kineskim naučnikom koji je 2018. objavio da je stvorio prve takve bebe na svetu. Ali njegov nepromišljen i nezakonit čin mogao bi pasti u drugi plan, posebno jer novi, ranije pomenuti startapovi imaju podršku milijardera iz Silicijumske doline. 

Kontroverzno pitanje  

Upravo pitanje "uređivanja nerođene dece" postaje jedno od najkontroverznijih pitanja u medicini. Mnogo je pitanja još uvek otvoreno u ovom području, poput toga da li je zaista moguće napraviti izmene namenjene smanjenju rizika od jedne bolesti, a da se pritom ne povećava rizik od druge. Osim toga, tu je i pitanje "dizajniranih beba". Na primer, Harrington tvrdi da će se Preventive usredsrediti samo na teške bolesti, ali tanka je granica između ispravljanja mutacije, uvođenja zaštitnih varijanti gena protiv raka ili demencije i izmena u svrhu unapređenja izgleda ili inteligencije. Jer kako tehnologija napreduje, mnogima oblikovanje budućnosti vrste postaje neodoljivo. 

Tako je, na primer, "The Guardian" prošle godine pisao o američkom startapu koji nudi pomoć bogatim parovima u testiranju njihovih embriona na IQ. Reč je o kalifornijskom startapu Heliospect Genomics, koji imućnim parovima nudi skrining njihovih embriona na IQ, a tajne video-snimke koje je prikupila britanska organizacija Hope Not Hate otkrivaju kako se čelni ljudi kompanije otvoreno hvale da njihova metoda genetskog skrininga može povećati IQ budućeg deteta za više od šest poena. Naravno, kompanija sve to nudi bogatim roditeljima koji se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji (MPO), po navodnoj ceni od 50.000 dolara za skrining 100 embriona. 

Šta je najveći problem kod takvih praksi određenih kompanija? Jedan od najvećih je to što se time normalizuje ideja "superiorne" i "inferiorne" genetike. Time se dodatno učvršćuje verovanje da nejednakost proizlazi iz biologije, a ne iz društvenih uzroka. Tako bi ovakve prakse mogle otvoriti vrata novoj vrsti selekcije, s obzirom na to da neke laboratorije već istražuju mogućnost biranja poželjnih osobina kod embriona, poput otpornosti, inteligencije, čak i estetskih obeležja. Kritičari upozoravaju da takav razvoj vodi ka stvaranju dve populacije: one koja je genetski optimizovana i one koja nije. Sve to istovremeno otvara put i takmičenju među roditeljima. Ako je boljim embrionom moguće povećati šanse za akademski uspeh ili zdravlje, pritisak da se to učini mogao bi postati ogroman. 

Takođe, neki smatraju da bi sve ovo moglo dovesti do stvaranja embriona u industrijskim količinama iz kojih bi se birali elitni primerci, dok bi se u budućnosti ponuda mogla proširiti i na tipove ličnosti, što može biti posebno opasno. 

"Genetsko uređivanje embriona, ili organizama uopšte, poznato nam je već neko duže vreme. Ova rasprava je u javnost plasirana osamdesetih godina s velikim obećanjem da će izmeniti našu svakodnevicu nabolje, kao i s tvrdnjama da će nahraniti Aziju i Afriku, ukinuti siromaštvo i nejednakosti i slično. Što, naravno, nije slučaj. Svako tehnološko obećanje dolazi s tehnološkom izdajom. Ne možemo potpuno predvideti koje će sve negativne posledice uslediti primenom ove tehnologije, ali zakonitost delovanja s odloženim posledicama uči nas da implementacija svake tehnologije sa sobom nosi posledice koje u ovom trenutku ne možemo predvideti zbog nedostataka u našoj naučnoj metodologiji, kao i činjenice da za posledice možda ne postoji presedan u nama poznatoj istoriji. U grubim crtama možemo izdvojiti standardne prigovore ovoj raspravi kao što su pitanje dizajnerskih beba i eugenika, uređivanje naslednih gena i spontane te off-target mutacije koje proizlaze iz tehnika koje još uvek nisu usavršene", kaže Kos. 

Dodaje i da možemo zamisliti budućnost u kojoj je razvoj ovih tehnologija rezultirao stvaranjem biološke elite, ali suprotni scenariji su jednako mogući. Keršić navodi da, slično kao i kod pitanja elitne medicine, jaz i elita već postoje. "Oni koji to mogu priuštiti svojoj deci od malih nogu kroje prema savršenstvu privatnim vrtićima, tutorima, podukama i školama, vannastavnim aktivnostima, privatnim zdravstvom, materijalnim uslovima odrastanja… Ovo bi samo otvorilo mogućnost da osim ekološke imaju i elitnu ‘biološku’ pozadinu koja bi se još direktnije očitavala", naglašava Keršić. 

"Ovde ne govorimo samo o uređivanju gena uopšte, nego i o uređivanju naslednih gena. Što je, u trenutnoj društvenoj klimi ‘popularnih trendova’ i drugih proizvoljnih praksi generisanih društvenim mrežama, vrlo opasno. Uređivanje naslednih gena, mimo pristanka budućih generacija, može rezultirati gubitkom određenih genetskih karakteristika iz društva iz arbitrarnih razloga, kao i rezultirati neočekivanim novim genetskim bolestima. S druge strane, ostaje otvoreno pitanje modifikacije kognitivnih i emocionalnih osobina te njihov uticaj na šire društvo", kaže Kos. 

Tehnološki moćnici 

Dodatni alarm u celoj situaciji je i to što se sav ovaj napredak događa u rukama najbogatije tehnološke elite iz SAD. Keršić navodi da, po njenom mišljenju, razvoj ranije pomenutih startapova uopšte ne bi trebalo dopustiti, pogotovo u trenutnoj globalnoj ekonomskoj situaciji. Naglašava da je ostavljati genetsko uređivanje embriona privatnim kompanijama ne samo opasno nego i neodgovorno. 

"Ako ćemo se voditi postojećim primerima, jer zakonodavno još ne postoje okviri kojima bi se adekvatno štitili korisnici tih tehnologija. Recimo, američka kompanija Second Sight proizvela je retinalne implantate poput Argus II, koji su pacijentima s težim oblicima retinitis pigmentosa vratili većinu ili gotovo celu vidnu sposobnost. Nakon niza godina finansijskih problema koji su se pogoršali tokom pandemije kovida 19, kompanija prestaje sa podrškom za uređaje 2020, čime su neki pacijenti ponovo izgubili vid, a brojni drugi bili u opasnosti da ga izgube. Tek je spajanjem Second Sight s kompanijom Nano Precision Medical 2023, uz obavezu tehničke podrške za Argus I i Argus II, situacija stabilizovana, ali se postavlja pitanje: šta kada kompanija ponovo zapadne u finansijske probleme? Šta ako novim spajanjem, smenom uprave ili nečim trećim ponovo prestane podrška? Ko onda zbrinjava korisnike uređaja?", ističe Keršić. 

Kos dodaje da je politička situacija koja favorizuje globalni kapitalizam omogućila privatnim kompanijama i njihovim imućnim mecenama da budu jedina instanca koja utiče na to koje tehnologije će se razvijati. 

"Govorimo o potrebi demokratizacije i mogućnosti stvaranja zajedničkih ciljeva na nivou društva, nasuprot hirovitim investicijama bogatih pojedinaca. U kontekstu šire etičke rasprave čini se da je stvar okrenuta naglavačke. Ne govorimo o praksama koje su stvorene jer utelovljuju poželjno društveno ponašanje konsenzusom većine nego o pojedincima koji definišu ‘društveno poželjno’ svojom finansijskom moći. Moralni principi ne mogu se ‘proizvoditi’ na temelju vrednosti kompanija i njihovih interesa", kaže Kos. 

U svemu ovome vredi dodati da, daleko od toga da dalji napredak ljudi, medicine i tehnologije nije poželjan, naprotiv. Upravo nas je težnja ka boljem oduvek gurala napred. No možda je vreme da se zapitamo za šta i za koga tačno taj napredak zaista želimo? Jer dok su neki lekovi i dalje neotkriveni, a neki ljudi gladni, tehnologija usmerena na dugovečnost deluje kao hir najbogatijih da ponovo budu najbolji. Umesto da stvorimo bolje društvo, trenutno smo na putu stvaranja snobovske, biološki superiorne klase. Pa možda je vreme da se zapitamo, smemo li i treba li da činimo sve što možemo.