Svet se okreće nuklearkama, a Adria region?

Nuklearna energija ključna u dekarbonizaciji energetskog sektora. "Big tech" korporacije merkaju investicije u atomsku energiju. U planu novi reaktori u Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj 

Kada je pre 13 godina cunami doveo do nuklearnog akcidenta u Fukušimi, to tragično iskustvo u Japanu naizgled je uverilo  dobar deo sveta da je gotov „san o jeftinoj i bezbednoj nuklearnoj energiji“. Štaviše, demohrišćanska kancelarka Nemačke Angela Merkel je, osetivši puls javnosti, promptno donela odluku o postepenom zatvaranju nemačkih nuklearki, što joj je povećalo popularnost i čak donelo epitet zelene kancelarke. Sumirajući situaciju u Nemačkoj ali i širom Evrope, uticajni nedeljnik Spiegel je tada sve opisao naslovom: „Fukušima označila kraj nuklearne ere“. 

Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će za nešto više od  decenije nuklearna energija postati u Evropi „zelena“ i vrlo poželjna. A upravo se to dogodilo pretprošle godine. U uslovima energetske krize čak i pre početka ruske invazije na Ukrajinu, Evropska komisija je predložila da  energetska tranzicija Evropske unije na obnovljive izvore energije bude izvedena tako što će prirodni gas i nuklearna energija biti klasifikovani kao „prelazne“ zelene energije te da će one biti evropski most u procesu dekarbonizacije, to jest odustajanja od fosilnih goriva čijim sagorevanjem dolazi do emisije ugljen-dioksida i ostalih gasova koji utiču na klimatske promene. 

"Prelazno" rešenje je očigledan kompromis francuskog „ guranja” nuklearki i nemačkog lobiranja za gas. Francuzi su obećavali da će modernizovati postojeće i izgraditi nove reaktore, dok je za zvanični Berlin to bilo neprihvatljivo jer su smatrali da je nuklearna tehnologija opasna te da ostaje nerešeno pitanje radioaktivnog otpada. Budući da je u prvim mesecima ruske invazije Nemačka i dalje mislila da neće morati da se potpuno odrekne gasa iz ruskih izvora, nemački adut za energetsku tranziciju je bio gas. 

Odlukom Evropskog parlamenta usvojeno je to kompromisno rešenje, koje je za Nemce zapravo postalo gubitničko onog trenutka kada su cevi gasovoda Severni tok 1 i 2 razneti u vazduh. Nemačka je prinuđena da kupuje struju iz francuskih nuklearki i znatno skuplji tečni prirodni gas (LNG), tako da danas najviše gasa uvozi ne iz Rusije već iz SAD. 

Uspon "anti-Fukušime" 

I dok Nemačku ni energetska kriza protekle dve godine nije odgovorila da pod argumentom opasnosti neke „evropske Fukušime“ zatvori svoje tri poslednje nuklearne elektrane, inače jedne od najsavremenijih, ostali deo sveta je u istom periodu krenuo drugim putem koji bi mogao da se nazove „anti-Fukušima“. 

Budući da nuklearne elektrane proizvode zanemarljive količine gasova sa efektom staklene bašte, ova energija je sagledana kao ključna komponenta u dekarbonizaciji energetskog sektora, koji trenutno emituje oko tri četvrtine globalno ispuštenih gasova koji utiču na globalno zagrevanje. 

Koliko je napredovala "anti-Fukušima", najbolje se videlo krajem prošle godine kad je na globalnom klimatskom samitu COP28 u Dubaiju, dvadesetak dominantno industrijski razvijenih zemalja obećalo da će zarad dobrobiti klime do 2050. utrostručiti svoje kapacitet za proizvodnju struje u nuklearkama. Kako je navedeno u njihovoj deklaraciji, nuklearna energija igra ključnu ulogu u postizanju klimatske neutralnosti do sredine veka i ograničenju globalnog skoka temperature na 1,5 Celzijusovih stepeni, čime se žele sprečiti najgore posledice globalnog zagrevanja. 

Nemačka, kao što se i očekivalo, nije potpisnica ove deklaracije, ali su zato među njima, između ostalih, desetak država članica Evropske unije, SAD, Kanada, Velika Britanija, Japan i Južna Koreja. 

Kina i Indija dalje nisu podržale ovu nuklearnu deklaraciju, ali su i te kako svesne ovih trendova. Indija je krajem prošlog meseca pozvala privatne kompanije da ulože oko 26 milijardi dolara u nuklearnu energiju kako bi povećala proizvodnju električne energije iz izvora koji ispuštaju manje ugljen-dioksida. 

Indija ovim ne ukida nacionalnu zabranu da privatne kompanije grade nuklearke, već prvi put pokušava da novac privatnih korporacija mobiliše kako bi povećala udeo nuklearki u indijskoj proizvodnji električne energije da  bi do 2030. godine došla do zacrtanih 50 odsto instaliranih kapaciteta za proizvodnju električne energije iz nefosilnih goriva. 

Indijski "recept" podrazumeva da privatne firme ulažu u nuklearke tako što će kupovati zemljište i vodoprivrednu infrastrukturu, graditi postrojenja na područjima izvan reaktorskih kompleksa elektrana, kao i davati novac ovlašćenoj državnoj kompaniji za izgradnju i upravljanje nuklearkama. Zauzvrat, privatnici bi ubirali prihod od prodaje struje. 

"Ovakav hibridni model razvoja projekta nuklearne energije inovativno je rešenje koje bi trebalo da ubrza povećanje nuklearnih kapaciteta", rekao je nedavno nezavisni indijski konsultant za energetiku Charudatta Palekar. 

Bezosov atomski preokret 

I dok se dosad veličanje značaja nuklearki u aktuelnom geopolitičkom i geoekonomskom trenutku uglavnom čuje na međunarodnim konferencijama, od pojedinih vlada i geostratega čije konsultantske kuće savetuju svetske vlade i biznismene, prvu „buster injekciju“ u rame nuklearne energije tiho i bez mnogo pompe dao je jedan od tri najbogatija čoveka na svetu – Jeff Bezos. 

Naime, njegova kompanija Amazon je za 650 miliona dolara kupila veliki informacioni centar čiji sistemi se održavaju strujom iz obližnje nuklearke, koja je snage 2.500 megavata (MW) i spada među najveće nuklearne elektrane u Sjedinjenim Američkim Državama. Na tom mestu će biti Amazonov odsek koji održava klaud, to jest mozak sa svim podacima ovog globalnog tehnološkog giganta. 

Ovo je prvi put da Amazon sklapa ugovor sa nekim postrojenjem nuklearne energije, pri čemu je u pitanju i desetogodišnji ugovor o dobijanju struje iz ove nuklearke koja se nalazi na oko 200 kilometara zapadno od grada Njujorka. 

Ovaj "atomski preokret" prvog čoveka Amazona, nekadašnja direktorka Austrijskog instituta za evropsku i bezbednosnu politiku Velina Tschakarova je prokomentarisala rečima da je "Bezos dovoljno pametan da prati najvažnije geoekonomske trendove". 

"Nuklearna energija će biti ključni deo energetskog miksa na putu energetske tranzicije", ističe Tschakarova. 

Ali zainteresovanost za nuklearnu energiju Bezosa i ostalih šefova velikih tehnoloških kompanija nije motivisan energetskom tranzicijom, već očiglednim shvatanjem „big tech“ korporacija da će im ubuduće biti neophodna izuzetno  velika količina energije. Konkretno, veštačka inteligencija srče neopisive količine struje, a ništa manji potrošač nisu ni kripto-valute kao i data centri, poput Amazonovog, koji će biti ubuduće priključen na struju iz nuklearke. 

Prema projekciji Međunarodne agencije za energiju, potrošnja struje data centara, veštačke inteligencije i kriptovaluta mogla bi da bude udvostručena između 2022. i 2026. godine i da iznosi koliko i kompletna potrošnja struje Japana, jedne od četiri najveće privrede na svetu. 

Zbog toga ne čudi što je suosnivač Microsofta Bill Gates već neko vreme poprilični fan nuklearne tehnologije pa je osnovao nuklearno inženjersku firmu Terra Power. I ostali vodeći ljudi u razvijanju veštačke inteligencije uveliko merkaju mogućnosti nuklearnih investicija, ali ono što je primetno jeste da u svakom javnom komentarisanju izbegavaju reč "nuklearna". Umesto toga, oni isključivo govore o "izvorima čiste, bezugljenične energije". 

Zato  ne čudi što se u međunarodnim medijima već razmatra to da li će zapravo ove "big tech" kompanije dovesti do još veće nuklearne renesanse. 

Dekarbonizacija u Adria regionu 

A svetska nuklearna renesansa neminovno ima odjeka i u Adria regionu i okolnim zemljama, uprkos tome što u većini zemalja ovog regiona dekarbonizacija i dalje nije visoko na listi prioriteta. 

Jedina nuklearna elektrana ikad izgrađena na području Adria regiona, ona u Krškom u Sloveniji, pre 13 godina bila je bezmalo pred zatvaranjem zbog ogromnih pritisaka Austrije, koja je smatra bezbednosnim rizikom. Zvanični Beč je čak pretio da će blokirati ulazak u EU Hrvatske, koja je sa Slovenijom suvlasnik ove nuklearke. 

Uprkos austrijskim kritikama, nove geoekonomske okolnosti su naterale Zagreb i Ljubljanu da za 20 godina produže planirani radni vek „Krška“, dok se već nekoliko godina razmatra i izgradnja drugog reaktora za koji su slovenačke vlasti već izdale dozvolu. 

Nuklearna elektrana Krško/ Depositphotos

 

"Svi smo se složili da put ka dekarbonizovanom društvu ide kroz obnovljive izvore energije s jedne strane, a nuklearnu energiju s druge", rekao je nedavno slovenački premijer Robert Golob, dodajući da će za mišljenje pitati i građane na referendumu. "Za tako važan projekat, u smislu troškova i zato što se odnosi na budućnost zemlje, moramo postići konsenzus." 

I premijer Andrej Plenković ističe da je Hrvatska načelno spremna da bude partner Sloveniji u tom poslu, ali zvanični pregovori o tome se već neko vreme odlažu. Iz "Krška" Slovenija podmiruje 20 odsto svojih potreba za strujom, a Hrvatska 15 odsto, pri čemu je zvanični Zagreb u više navrata isticao i mogućnost sklapanja desetogodišnjeg ugovora s Mađarskom o kupovini električne energije iz njene nuklearke "Pakš", koja ima četiri reaktora. 

I Bugarska i Rumunija imaju po jednu nuklearnu elektranu sa po dva reaktora, kao i planove da ih dalje proširuju izgradnjom sa po još dva nova reaktora. Osim toga, Rumunija planira i izgradnju 12 malih modularnih nuklearnih elektrana koje se predstavljaju kao "najnovija, najbezbednija i najčistija nuklearna tehnologija". 

Ovi projekti u okruženju, kao i pokretanje malih modularnih nuklearki, sve više privlače i zemlje Adria regiona, pa čak i Srbiju, u kojoj je od černobiljske nuklearne katastrofe uveden moratorijum na izgradnju nuklearki. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u nekoliko navrata nagovestio da bi ovaj moratorijum mogao da bude ukinut, a na nedavno održanoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji saopštio je da je srpska vlast već razgovarala sa britanskim kompanijama o izgradnji malih modularnih reaktora u Srbiji. Osim toga, Vučić je sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom razgovarao i o mogućnosti da Srbija učestvuje u izgradnju novog reaktora u mađarskoj nuklearki "Pakš". 

"Ne znam šta ćemo da radimo za četiri-pet godina. Zato sada pokrećemo sve teme, jer ćemo da trošimo struje dva do tri puta više", izjavio je Vučić u Minhenu. 

U razmatranju više opcija, pominjano je i moguće učešće Srbije u projektu izgradnje novog reaktora u bugarskoj nuklearki "Kozloduj". 

"Postoji interesovanje Grčke, Severne Makedonija i verovatno Srbije. Ali oni moraju da odluče šta im više odgovara – kao i da mi odlučimo šta je profitabilnije za nas – da li će oni ući u projekat kao investitori ili sa fiksnim ugovorima o kupovini struje. Iz onoga što čujem, izgleda da oni preferiraju drugu opciju, ali diskusija je otvorena", rekao je krajem prošle godine bugarski premijer Nikolaj Denkov, čija je zemlja ponudila i Sloveniji da učestvuje u projektu proširenja "Kozloduja". 

Energetsko koketiranje 

Iako ministri energetike u regionu sve češće govore o dekarbonizaciji i nuklearnoj energiji, univerzitetski profesor i stručnjak za energetiku Davor Končalović kaže da on nema utisak da smo mi rešili da uopšte želimo da se bavimo energetskom tranzicijom ili ne te da, bar kada je reč o Srbiji, i dalje nemamo jasan pravac u kojem idemo. 

"Koketiramo sa ugljem, sa odlaganjem energetske tranzicije, sa nekim nejasnim porukama ka građanima, kako od strane struke, tako i od strane vlasti. Imam utisak da smo svi skupa zbunjeni i da nemamo predstavu i zbog čega bismo mi uopšte išli ka energetskoj tranziciji. Nemamo neki osećaj da smo bitni i da bi naše učešće u energetskoj tranziciji nešto promenilo", kaže za Bloomberg Businessweek Adria Končalović, koji je vanredni profesor Fakulteta inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu u Srbiji. "Nama su klimatske promene i dalje vrlo maglovit koncept sa kojim ne znamo šta da radimo. Čak i kada razgovaram sa ljudima koji ne negiraju klimatske promene, oni i dalje u smislu posledica i pitanja šta sada s tim imaju dosta maglovita razmišljanja bez neke ideje da se upuštamo u neki poduhvat." 

Utisak ovog eksperta za energetiku je da se u regionu države „osećaju malo izolovano“ te da ono što svaka pojedinačno radi jeste "iz pozicije zemlje koja je naterana da nešto menja, a nema autentičnu potrebu da menja". Prema njegovoj oceni, tek kada razrešimo te dileme o energetskoj tranziciji, onda „kao društvo svesno svoje uloge možemo da pričamo o nuklearnoj energiji". 

Na nedavno održanom Balkanskom forumu u Budimpešti, ministarka energetike Srbije Dubravka Đedović Handanović istakla je da Mađarska dosta polaže na nuklearnu energiju, o čemu bi i Srbija trebalo da razmišlja. 

"Treba da razmišljamo kako da do 2040. godine obezbedimo izvore bazne energije, kao što je nuklearna. Danas imate manje reaktore koji se brže grade i manje koštaju, a mi se još uvek primarno oslanjamo na ugalj", rekla je ministarka, koja je dodala i da Srbija nema kadrove za upravljanje nuklearkama.  

Končalović je saglasan sa ministarkom po pitanju kadrova, ali ističe da to ne znači da ne možemo da napravimo kadrove za tih 10 godina koliko traje izgradnja nuklearke. 

"Nije to nemoguće, ali je pitanje da li je mudro. Jer mi imamo te kapitalne objekte u koje se zaglavimo i nikad ne izađemo", kaže on i dodaje da Srbija i ostale zemlje regiona imaju tolike mogućnosti da povećaju korišćenje obnovljivih izvora energije pa bi "trebalo da vidimo da li možemo da se provučemo bez nuklearne energije jer ona ima svoje zamke". 

Kao svojevrsne zamke on navodi ne samo pitanje zbrinjavanja nuklearnog otpada već i to da ta "tehnologija nije naša, nuklearno gorivo nije naše, a tehnologija je skupa". Zbog toga se njemu, bar kada je u pitanju Srbija, to čini kao jedan prevelik zalogaj. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar