Svi pričaju o S&P 500, ali znate li kako stvarno funkcioniše?

Skorašnji period više inflacije (od početka 2021. godine cene su porasle za više od 30 procenata) mnoge je podsetio na činjenicu da novac s vremenom gubi vrednost: sa 100.000 evra pre nekoliko godina mogao je da se kupi stan, danas jedva kupatilo. Preporuke o investiranju ušteđevine kako bi se sačuvala njena realna vrednost sada nailaze na bolji prijem nego pre desetak godina, a stabilan prinos od deset procenata godišnje na duži rok, koliko ostvaruje indeks S&P 500, zvuči vrlo privlačno.

Američki berzanski indeks S&P 500 verovatno je najpoznatiji svetski indeks finansijskih tržišta. Iako mnogo "mlađi", verovatno je poznatiji čak i od legendarnog Dow Jonesa, a svoju reputaciju i popularnost duguje bilionima dolara koji stoje iza njega.

S&P je skraćenica za Standard & Poor's, a indeks sastavlja i izračunava kompanija pod imenom S&P Global. U grubim crtama, indeks odražava prosečno kretanje cena akcija oko 500 najvećih američkih kompanija (u ovom trenutku ih je 503).

Istorija berzanskih indeksa kakve danas poznajemo počinje krajem 19. veka, kada su Charles Dow i Edward Jones stvorili inicijalni indeks Dow Jones, u kojem se u početku nalazilo 12 kompanija. Naknadno se proširio na 30.

S&P 500 došao je mnogo kasnije: kompanija ga je lansirala tek 1957. godine, ali je to bio trijumf tadašnje tehnologije. Izračunavao se svakog sata, a ne jednom dnevno, i to u vreme kada su računari kakve danas poznajemo bili u domenu naučne fantastike.

S&P ove godine redovno doseže nove rekorde | Michael Nagle/Bloomberg

 

Novost koju je doneo S&P 500 bila je uvođenje uzimanja u obzir veličine same kompanije. Dow Jones je cenovno ponderisan indeks, što znači da veći uticaj na njegovo kretanje imaju akcije s višom cenom, a manji one s nižom.

Pri proračunu S&P-ja vodi se računa o veličini kompanije. Ako akcija velike kompanije poraste jedan procenat, a akcija male kompanije padne jedan procenat, razumnije je smatrati da se tržište kretalo naviše, jer je više investicija išlo u smeru rasta. Zbog toga je S&P pouzdaniji u praćenju tržišta nego Dow Jones.

Godinama su  profesionalni menadžeri fondova plaćali su S&P-ju malu naknadu kako bi merili sopstveni uspeh u odnosu na opšte tržište. Ipak, to nije donosilo gotovo nikakav profit, početkom osamdesetih godina bio je blizu nule.

Četiri događaja promenila su finansijsku istoriju i podigla S&P 500 do današnjeg nivoa popularnosti. Berza Chicago Mercantile Exchange je 1982. godine počela da nudi terminske ugovore vezane za indeks S&P 500.

Njihova primarna svrha bilo je tzv. hedžovanje investitora, kako bi se zaštitili od moguće recesije. Kupovinom terminskih ugovora i "klađenjem" na pad indeksa, investitori su plaćali malu proviziju u trenucima kada je indeks rastao, da bi ostvarili značajan profit ako bi S&P 500 kolabirao.

Jednostavno ulaganje

Iste godine finansijska kuća Vanguard počela je da nudi udele u indeksnom fondu vezanom za S&P 500. Na taj način postalo je jednostavno istovremeno investirati u sve akcije koje se nalaze u indeksu.

Treći događaj desio se 1993. godine, kada je brokerska kuća State Street lansirala ETF (engl. exchange-traded fund) vezan za S&P 500. Poput Vanguardovog fonda, ETF je predstavljao jednostavan način da se investira u svaku kompaniju koja ulazi u proračun indeksa. Za razliku od fonda, ETF se može lako kupiti na berzi poput akcija, što je dodatno pojednostavilo ulaganje.

U svakom od ovih slučajeva kompanije su plaćale proviziju kako bi mogle da koriste ime S&P 500, imaju pristup indeksu, podacima i metodologiji. Provizija je zavisila od nivoa investicija u fond, ETF ili terminske ugovore. Na primer, ako je neko u Vanguardov fond investirao 10.000 dolara svoje ušteđevine, Vanguard je toj osobi naplatio godišnju naknadu od 20 dolara, a deo te naknade odlazio je S&P-ju.

S&P 500 pokazao se kao odlična alternativa skupim menadžerima portfelja | Michael Nagle/Bloomberg

 

Novi proizvodi nisu S&P 500 odmah pretvorili u zlatni rudnik. Radilo se o novotarijama i investitori su bili skeptični. Zarada S&P-ja bila je skromna. Sredinom devedesetih u kompaniji je za proračun i održavanje S&P 500 i još dva indeksa bilo zaduženo 25 ljudi. Danas ih je 700.

Ključno razdoblje bilo je krajem devedesetih, kada su snažno rasle akcije internet kompanija, takozvani dot-com. Vrednost mladih internet kompanija, poput Yahooa, naglo je rasla i S&P ih je uvrštavao u indeks. Rast cena akcija internet firmi tako je gurao naviše i sam indeks.

U periodu od oko dve godine S&P 500 ostvario je veći rast nego 90 procenata otvorenih fondova ili ETF-ova na tržištu. Drugim rečima, najbolji menadžeri portfelja, kojima su Amerikanci godinama plaćali visoke naknade da bi ulagali u akcije umesto njih, ostvarivali su niže prinose od onih koji su investirali u indeksne fondove ili ETF-ove vezane za indekse.

Bloomberg Terminal     Kretanje indeksa S&P 500 i S&P Global

 

Obična lista od 500 kompanija pokazala se kao jedan od najboljih portfelja na Wall Streetu, a ulaganje u nju bilo je jeftino. Naknade i provizije koje su se plaćale za S&P bile su neznatne u poređenju s onim što su naplaćivali menadžeri na Wall Streetu. Sve više porodica prebacivalo je svoju ušteđevinu iz specijalizovanih fondova u fondove vezane za S&P 500. U suštini, one su se kladile da će 500 najvećih američkih kompanija nastaviti da rastu i ostvaruju profit, što je zapravo prilično dobra i sigurna opklada.

Kreatori indeksa odlučili su da u njega uključe čak 500 kompanija jer one dobro predstavljaju celo tržište. Korporacije iz indeksa obično čine oko tri četvrtine celokupnog američkog tržišta akcija. Čak i uz to što je udeo tehnoloških i internet kompanija nastavio da raste, investitori u indeks bili su relativno dobro zaštićeni, jer se u njemu nalaze i kompanije iz sektora poput energetike, zdravstva i maloprodaje, zbog čega su gubici bili blaži kada je konačno došlo do pucanja dot-com balona.

Profitabilan biznis

Trend prelivanja ušteđevine u proizvode povezane sa indeksom nastavio se i decenijama nakon toga, a za kompaniju je indeksni biznis postao pravi "noj koji nosi zlatna jaja". S&P Global je u 2024. godini ostvario 1,6 milijardi dolara prihoda od indeksnog biznisa.

Većina tog iznosa dolazi od provizija za korišćenje imena S&P kod fondova i drugih finansijskih proizvoda iza kojih stoji ukupno 16,6 biliona dolara. Od tih 16,6 biliona, čak 13 biliona dolazi od originalnog ETF-a, Vanguardovog fonda i sličnih instrumenata.

Dominacija S&P toliko je snažna da je početkom prošle decenije kompanija kupila kontrolni udeo u Dow Jones indeksima.

S&P 500 bolje odražava stanje američke ekonomije nego neki drugi indeksi | Michael Nagle/Bloomberg

 

Sa današnjom tehnologijom i znanjem svako bi mogao da počne da računa svoj indeks, pa zašto onda S&P gotovo da nema konkurenciju? Prema analitičarima koji prate akciju S&P Globala, postoje tri glavna razloga.

S&P je brend kojem se veruje. Ime je poznato svima u svetu finansija, a iza njega stoji sedam decenija dobrih prinosa, a samo od 1982. godine prosečan godišnji prinos S&P iznosi oko 12 procenata. Uz to, poznati su kao nepotkupljivi, odnosno po tome da neće, kao protivuslugu, uvrstiti u indeks akcije svojih klijenata. Svako drugi može napraviti sopstvenu listu američkih akcija, ali zašto bi se Vanguard i drugi prebacili na neki novi, nepoznati indeks?

Drugi razlog su ekonomije obima. Onaj ko bi želeo da pokrene konkurentski indeks morao bi da zaposli analitičare koji bi pratili sve velike kompanije. To je poprilična investicija. Tim koji održava S&P indekse za S&P Global relativno je jeftin u poređenju sa prihodom koji ti indeksi donose. Čak ni uz kontinuirani rast vrednosti indeksa ti troškovi nisu značajno rasli, dok bi se svaki konkurent morao boriti protiv jeftinijeg S&P-ja.

Nije da se S&P ne takmiči baš ni sa kim. Grupa London Stock Exchange ima Russell indekse, a MSCI takođe objavljuje popularne indekse. Ipak, njihovi najpoznatiji proizvodi više su dopuna S&P nego njegova direktna konkurencija. Iz perspektive klijenata S&P, zapravo ne postoji prava alternativa.

Anonimni odbor

Ono što S&P izdvaja od drugih jeste odbor koji ga sastavlja. Mnogi finansijski stručnjaci iznenade se kada čuju da takav odbor uopšte postoji. Uobičajeno se očekuje da je u pitanju samo formula: izračunate koje su kompanije najveće, bilo po ceni ili broju akcija, i objavite listu.

Metodologija odabira kompanija čije se akcije uvršćuju u S&P 500 javna je i objavljena na sajtu kompanije. Ipak, S&P Global ostavlja sebi malo prostora da ostvari i neke druge ciljeve. Na primer, sprečavanje prečestih i prevelikih promena u sastavu indeksa i očuvanje njegove reprezentativnosti za šire tržište.

Početkom devedesetih odbor nije želeo da doda Microsoft u indeks sve dok su suosnivači Bill Gates i Paul Allen držali više od 50 procenata akcija u vlasništvu. U drugim slučajevima, kada se dve kompanije spoje u jednu veću, odbor može da pričeka neko vreme pre nego što je uvrsti u indeks, kako bi video u kom će se smeru razvijati poslovanje nove kompanije i da li će opstati.

Yuki Iwamura/Bloomberg

 

Zbog toga se odbor ponekad nađe na meti kritika. Članovi odbora već neko vreme su anonimni kako bi se sprečilo da im direktori kompanija šalju finansijske izveštaje i druge materijale radi lobiranja za uvrštavanje njihove kompanije u indeks.

Najveća zamerka poslednjih godina nije u vez sa pojedinačnom kompanijom, već za to da S&P više ne predstavlja široko tržište. Samo sedam tehnoloških divova, Alphabet, Amazon.com, Meta, Nvidia, Tesla, Microsoft i Apple, toliko je poraslo da sada čine više od 30 procenata indeksa S&P 500. Kretanje indeksa sve više odražava kretanje "veličanstvene sedmorke".

Brojni ekonomisti i finansijski stručnjaci zbog toga su zabrinuti. Bilioni dolara uloženi su u fondove vezane za S&P 500, pod pretpostavkom da se radi o dobro diverzifikovanom portfelju, a ne o nečemu što zavisi od uspeha novog modela iPhonea ili upitne profitabilnosti modela veštačke inteligencije.

Veštačka inteligencija

Ipak, postoje alternative. Kompanije poput Vanguarda nude mogućnost investiranja u druge indeksne fondove ili čak diverzifikaciju u nekretnine.

David Blitzer, bivši šef odbora koji je sastavljao S&P, izjavio je za američki NPR da je indeks i ranije znao biti slično iskrivljen, u periodima kao što je dot-com bum, ali da uprkos tome i dalje predstavlja oko 80 procenata američkog tržišta akcija. S&P i dalje ispunjava svoju misiju, prikaz kretanja stanja na tržištu akcija.

Sviđalo se to nekome ili ne, to je trenutno stanje američke ekonomije. Privreda Sjedinjenih Američkih Država kladi se na nekoliko velikih tehnoloških divova i na investicije u male, brzorastuće kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom, kao i u nove data centre i AI kao tehnološku prekretnicu. Oni koji investiraju u finansijske instrumente povezane sa indeksom S&P time se, na neki način, klade i na to da će se "stara", isprobana inteligencija koja je sastavila indeks ponovo pokazati inteligentnom. Ili bar profitabilnom.