Klimatske promene ili biodiverzitet: Samo jedan može da pobedi

Posmatrano iz daleka, dve velike konferencije o životnoj sredini koje su organizovale Ujedinjene nacije (UN) u novembru možda su samo površno slične.

Obe konferencije, samit o klimatskim promenama u Šarm el Šeiku u novembru i konferencija o biodiverzitetu u Montrealu, jesu pokušaj da se oceni napredak i da se uspostavi pravilnik većih globalnih sporazuma o životnoj sredini. Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC) i Konvencija o biodiverzitetu Ujedinjenih nacija (CBD) potiču od Zemaljskog samita u Rio de Žaneiru 1992. godine. U obema se namrgođeni političari i ozbiljni aktivisti šetaju kroz kongresne dvorane, sastaju se kasno uveče i prave dragocene, male, vidljive razlike.

Ipak, tu se završava svaka sličnost. Iako oni koji poriču klimatske promene sa desne i ekolozi sa leve strane možda razmišljaju o tome da su oba sporazuma motivisana istim ciljem - osećajem idealizma koji stavlja sudbinu planete pre potreba ljudi - zapravo su dve različite stvari. Svet konačno uspeva da pronađe rešenje u borbi protiv klimatskih promena. Ali, neće uspeti da zaustavi rastući broj vrsta koje izumiru.

COP2 u Egiptu/Bloomberg

Vlade su se prvi put okupile da govore o njihovom uticaju na životnu sredinu pre pedeset godina na konferenciji UN u Stokholmu. Taj sastanak se vodio u vreme kada je objavljena knjiga "Granice rasta", kompjuterski model i izveštaj koji je predvideo da bi kolaps ekonomija mogao da se desi tokom 21. veka, zbog pritiska rastuće populacije, manjka resursa i zagađenja.

Takvo predviđanje je bilo ismevano. U narednih pet decenija, nije nastala nijedna takva kriza. Svetska ekonomija je danas više od četiri puta veća nego što je bila 1972. godine, čak i nakon prilagođavanja inflaciji, ali su se emisije ugljen-dioksida dvostruko povećale, zabeleživši rast koji nije veći od rasta populacije. To ukazuje da je došlo do istinskog, neočekivanog napretka u efikasnijem korišćenju resursa planete.

Broj emisija bogatih zemlja nastavlja da opada već jednu generaciju. Ako ostatak sveta može učiniti to isto, bićemo na dobrom putu ka jednom od najneverovatnijih ljudskih poduhvata – da nađemo način da podignemo životni standard milijardi ljudi, a da ne uništavamo planetu na tom putu ka napretku.

Ipak, dostizanje klimatskih ciljeva daleko je od sigurnog. Trenutne projekcije pokazuju da će do kraja ovog veka globalno zagrevanje porasti za 2,5 stepeni. To je daleko ispod scenarija kojim se prognoziralo 4,9 stepena, što je nivo koji bi bio dovoljan da uzrokuje društveni slom globalnih razmera. Ovo će i dalje biti dovoljno da uzrokuje nepodnošljiv pritisak na naše društvo, osim ako uspemo da smanjimo emisije još brže i da dođemo do 1,5 stepeni na koje se svet obavezao 2015. godine na konferenciji o klimatskim promenama u Parizu.

Pronalazak načina da se planeta sa 10,4 milijarde ljudi prilagodi do kraja ovog veka, i da uživa životni stil koji se može porediti sa stilom koji uživaju bogate zemlje, rastegnuće našu ingenioznost do samih granica.

Ipak, uzrok ovakvih napora nije altruizam, već lični interes. Rizici klimatskih promena nas vode ka budućnosti punoj ratova, gladovanja i teških toplotnih talasa. Činjenica da je politički pokušaj i finansijski kapital konačno angažovan u velikoj meri da se oslabi i obrne takva budućnost, predstavlja znak da prepoznajemo da toplija planeta neminovno preti našoj mogućnosti da napredujemo.

Dok priroda i biodiverzitet imaju koristi kada nađemo manje intenzivne načine od ispuštanja emisija da proizvodimo energiju i materijalno dobro, biodiverzitet je često u situaciji nulte sume. Većina hrane u svetu se proizvodi u regijama koje su nekada pokrivale šume bogate raznim vrstama. Tropske šume u Indiji, na jugu Kine i u Severoistočnoj Aziji nekada su se prostirale na području koje je moglo da se poredi sa basenom Amazona ili Konga. Sada su te oblasti uglavnom zamenjene pirinčanim poljima. Hiljadu hektara nađubrene pšenice, čija semena su tretirana pesticidima, verovatno se može reći da je pustinja, ako govorimo o biodiverzitetu.  Ipak, njena mogućnost da održi ljudski život i zdravlje umnogome je bolja od mogućnosti šuma.

Amazon/Bloomberg

Mere koje preduzimamo da zaštitimo biodiverzitet uglavnom polaze od našeg ličnog interesa. Očuvanje močvara je uglavnom jeftiniji način da sprečimo poplavu nego da pravimo nasipe ili brane. Očuvanje insekata polinatora nam pomaže da očuvamo hranu koju jedemo, iako postoje određeni dokazi da to može smanjiti biodiverzitet, jer "korisni" polinatori šire svoj raspon na štetu onih koji nisu povezani sa uobičajenim usevima.

Mnoge diskusije o koralnom grebenu u svetu počinju od ukazivanja ne na njihovo nenadmašno bogatstvo vrsta, već na njihov značaj za ljudske aktivnosti, poput pecanja i turizma.

Čuvanje naše planete od pregrevanja biće izazov naših života, a ono je na kraju i sebična ambicija, jer čuvamo onu sredinu koja nam je potrebna radi ostvarenja naših ciljeva. Daćemo sve od sebe da se odupremo rastućem broju vrsta koje izumiru, ali izgledi za uspeh su sve bleđi. U pokušaju da ograničimo klimatske promene, naše potrebe i potrebe planete su dobro usklađene, a u slučaju biodiverziteta, one su uglavnom suprotstavljene. Stotine hiljada godina ljudske istorije pokazuju da je u takvom takmičenju samo jedna strana sklonija pobedi.