Zaboravljeni energetski adut ponovo mami ulagače

Veštačka inteligencija je digitalna, ali njene potrebe postaju veoma fizičke. Zahteva sve više prostora, vode i, pre svega, energije. Kako tehnološke kompanije ubrzano povećavaju svoje AI kapacitete, ključno ograničenje više nije algoritam, već elektroenergetska mreža.

Prema procenama Međunarodne agencije za energiju (IEA), do 2030. godine centri za podatke mogli bi trošiti skoro 950 teravat-sati električne energije godišnje, dvostruko više nego danas i otprilike koliko iznosi godišnja potrošnja Japana. Gotovo polovinu tog rasta potrošnje pokretaće veštačka inteligencija, naročito zbog treniranja energetski zahtevnih modela i rada čipova optimizovanih za AI. U SAD bi AI do kraja decenije mogao trošiti više struje nego celokupna proizvodnja aluminijuma, cementa i čelika zajedno.

Te brojke same po sebi ne znače mnogo bez fizičke infrastrukture – elektrana, dalekovoda i sistema za hlađenje. A upravo ta infrastruktura sve teže prati digitalnu ekspanziju. U regionima poput severne Virdžinije, gde je gustina centara za podatke među najvećima na svetu, nagli skok potrošnje već je izazvao incidente u mreži. Slično je i u Irskoj, gde ti centri već sada troše više od petine ukupne električne energije.

 

 

Taj zaokret ka energetski zahtevnijim rešenjima nije promakao ni investitorima, koji sve češće ulažu u infrastrukturu i resurse ključne za napajanje digitalne budućnosti. U tom kontekstu, nuklearna energija, donedavno gotovo zaboravljen izvor, ponovo dolazi u fokus, i to ne samo tehnoloških giganata već i tržišta kapitala.

Data centri troše više struje od nekih država | Bloomberg

Povratak zaboravljenog giganta

Za razliku od solarne energije i energije vetra, koje zavise od vremenskih uslova, nuklearne elektrane proizvode konstantnu i predvidivu količinu električne energije. Upravo to ih čini privlačnim za AI sektor, koji ne toleriše prekide.

Tako je Meta početkom juna 2025. godine potpisala dvadesetogodišnji ugovor sa kompanijom Constellation Energy o snabdevanju iz nuklearne elektrane Clinton u američkoj saveznoj državi Ilinois. Sa snagom od 1.121 megavat, ta elektrana već sada može da snabdeva 800 hiljada domaćinstava, a nakon modernizacije povećaće svoj kapacitet za dodatnih 30 megavata. Microsoft je, s druge strane, najavio ponovno pokretanje reaktora na lokaciji Three Mile Island (sada preimenovanoj u Crane Clean Energy Center) uz investiciju vrednu tri milijarde dolara i otvaranje tri hiljade novih radnih mesta.

Google je već obezbedio pristup nuklearnoj energiji putem ugovora za male modularne reaktore (SMR), tehnologije koja se, zbog fleksibilnosti i brže izgradnje, sve češće pominje kao ključni dodatak velikim elektranama.

Prema podacima IEA, upravo SMR-ovi imaju potencijal za ubrzan rast. Njihova ukupna instalirana snaga mogla bi dostići 40 gigavata do 2050. godine u scenariju trenutnih politika (STEPS), dok bi u scenariju sa najjačim klimatskim merama i podrškom (Net Zero do 2050) moglo biti izgrađeno više od 1.000 reaktora ukupnog kapaciteta od 120 gigavata.

Investicije rastu, a SAD i Kina ulaze u trku

Investicije u nuklearnu energiju globalno rastu, i to u svim ključnim projekcijama koje je objavila Međunarodna agencija za energiju. Sa sadašnjeg nivoa od oko 65 milijardi dolara godišnje, ulaganja bi do 2030. godine mogla porasti na 70, 120, pa čak i više od 150 milijardi dolara, u zavisnosti od ambicioznosti klimatskih i energetskih politika koje države sprovedu u praksi. Ukupni nuklearni kapacitet u svetu mogao bi se do sredine veka više nego udvostručiti i premašiti 1.000 gigavata.

Dok razvijene ekonomije ulažu u izgradnju novih postrojenja i produžavaju vek postojećih reaktora, Kina ide još brže. Već do 2030. njen nuklearni kapacitet nadmašiće američki, a do 2050. mogla bi činiti polovinu ukupnog svetskog rasta u tom sektoru.

Naime, Kina je u poslednjih 10 godina utrostručila svoj nuklearni kapacitet. Samo ove godine zemlja je odobrila najmanje 10 novih nuklearnih reaktora, četvrtu godinu zaredom, i trenutno ima 30 reaktora u izgradnji, što čini gotovo polovinu svih projekata u svetu.

Ipak, Sjedinjene Američke Države i Evropa imaju priliku da zadrže tehnološko vođstvo. U narednim godinama njihovi reaktorski dizajni mogli bi činiti sve veći udeo novih postrojenja - 40 odsto do kraja decenije, a nakon toga i više od polovine, naročito ako se mali modularni reaktori pokažu kao komercijalno održivi u većem obimu.

Nuklearni kapacitet u svetu mogao bi da se udvostruči do 2050. | Bloomberg

Geopolitika, bezbednost i digitalna zavisnost

Rastuća energetska zavisnost veštačke inteligencije redefiniše i prioritete državnih politika. U Sjedinjenim Američkim Državama predsednik Donald Trump je 2025. godine potpisao četiri izvršne uredbe kojima se ubrzava odobravanje novih nuklearnih projekata, podstiče razvoj modularnih reaktora i ponovo pokreću zatvorena postrojenja. Cilj je da se nacionalni nuklearni kapacitet poveća sa sadašnjih 100 na 400 gigavata do 2050. godine.

I Evropa beleži novi zamah. Francuska planira izgradnju šest novih reaktora tipa EPR, Nemačka razmatra reaktivaciju zatvorenih elektrana, dok Ujedinjeno Kraljevstvo ulaže u male modularne reaktore (SMR) u partnerstvu sa Rolls-Royceom i Hitachijem.

U pozadini svega stoji jednostavna činjenica – AI treba energiju sada, a ne za deset godina.

Gorivo budućnosti i tiha zvezda tržišta kapitala

Kako politička podrška nuklearnoj energiji jača, posebno u Sjedinjenim Državama, akcije kompanija iz tog sektora beleže sve izraženiji uzlazni trend. Investitori sve više prepoznaju nuklearnu energiju ne samo kao niskougljenični izvor stabilne električne energije, već i kao novu priliku za diverzifikaciju portfolija u uslovima energetske neizvesnosti.

Posebno se izdvajaju kompanije koje se bave proizvodnjom i preradom urana, poput Uranium Energy, Centrus Energy, Energy Fuels i kanadske kompanije Cameco, čije su akcije tokom 2025. godine zabeležile dvocifreni rast. Rastu ne doprinose samo povećani troškovi energije i globalna trka u razvoju centara za podatke već i aktivno uključivanje države kroz regulatorne reforme i fiskalne podsticaje. Dodatni zamah sektoru dale su i političke odluke, poput izvršnih uredbi američke administracije, kojima se ubrzava izdavanje dozvola za nove nuklearne projekte i podstiče domaća proizvodnja i obogaćivanje goriva.

U tom kontekstu, uran – ključni element za proizvodnju nuklearne energije – postaje posebno zanimljiv. Kako rastu planovi za izgradnju novih reaktora, kako velikih, tako i malih modularnih, rudarska proizvodnja ne uspeva da isprati rastuću potražnju. Prema procenama analitičara, globalni deficit urana mogao bi do kraja 2025. dostići sedam odsto, a do 2030. ostati na nivou od oko pet procenata.

Uran sve traženiji, rudnici ne stižu da prate potražnju | Bloomberg

Kako su cene plemenitih metala već dostigle istorijske maksimume, a bakar i litijum suočeni s oscilacijama potražnje, uranijum sve više dolazi u fokus kao strateški metal budućnosti – naročito u svetu u kojem digitalna infrastruktura postaje jednako kritična kao i ona fizička.

U tom kontekstu, sve više kapitala ulazi u ovaj sektor putem specijalizovanih ETF fondova koji nude izloženost akcijama kompanija iz rudarske i nuklearno-tehnološke industrije. Fondovi poput Global X Uranium ETF, VanEck Uranium & Nuclear ETF, Themes Uranium & Nuclear ETF i Range Nuclear Renaissance zabeležili su solidne prinose od početka 2025. godine, podstaknuti optimizmom u vezi sa širenjem nuklearne infrastrukture i rastućim institucionalnim ulaganjem.

Ovi ETF-ovi ne odražavaju samo interes investitora za sektor već i širu promenu u energetskom pejzažu – prelazak sa fosilnih goriva na stabilne, niskougljenične izvore sposobne da odgovore na rastuće potrebe digitalne ekonomije. U tom kontekstu, uranijum i kompanije koje ga proizvode izlaze iz tržišne niše i ulaze u fokus kao nova strateška klasa imovine.

 

 

 

Pitanje snabdevanja pritom se ne završava samo na sirovini. Četiri zemlje, predvođene Kazahstanom, čine većinu svetske proizvodnje uranijuma, dok je obogaćivanje goriva takođe koncentrisano u rukama samo nekoliko dobavljača. Zbog toga sve više država pokreće inicijative za diverzifikaciju snabdevanja, ali to zahteva vreme, ulaganja i kvalifikovanu radnu snagu – koje trenutno nema u dovoljnoj meri.

Pored električne energije, veliki AI centri za obradu podataka troše i ogromne količine vode. Najveći među njima dnevno potroše i do šest miliona galona za potrebe hlađenja – više nego neka manja američka naselja. U sušnim regijama poput Kalifornije, to pitanje postaje i politički osetljivo, otvarajući dodatne dileme o održivosti digitalnog rasta koji ne zavisi samo od bitova, već i od veoma stvarnih resursa.

Veštačka inteligencija može sve – osim da stvori sopstvenu energiju

O energetskim posledicama AI revolucije govorilo se i u maju na Qatar Economic Forumu, gde je viši energetski analitičar Bloomberga, Rob Barnett, bez uvijanja rekao ono što sve više ljudi u industriji misli – da razvoj veštačke inteligencije neće zaustaviti loš softver, već nedostatak energije. On je uticaj AI-ja na energetiku uporedio sa nekim od najvećih prekretnica u novijoj istoriji – poput ekspanzije LNG tržišta, razvoja škriljaca u SAD ili naglog rasta obnovljivih izvora energije.

Posebno se osvrnuo na data centre, čija bi potrošnja u SAD do kraja decenije mogla porasti i do deset puta. Ako se to ostvari, kaže Barnett, pitanje više neće biti koja je tehnologija najnaprednija, već ko uopšte može da je napaja.

U tom kontekstu, realna je procena da će biti potrebna kombinacija svega – solarna energija, gas, baterije, ali i nuklearna energija, naročito ako se mali modularni reaktori pokažu bržim i jeftinijim za izgradnju nego što su do sada bile velike nuklearke. Tehnološki sektor možda prednjači u inovacijama, ali bez stabilnog izvora energije – ne može da ide nikuda.