Evo kako razgovarati o podizanju gornje granice duga

Dobre vesti: predsednik Joe Biden konačno razgovara sa predsednikom Predstavničkog doma Kevinom McCarthyjem  i drugim liderima Kongresa o podizanju gornje granice duga. Administracija i dalje insistira da se limit zaduživanja produži bez ikakvih obaveza, ali je predsednik promenio mišljenje, i to s pravom. Republikanci u Predstavničkom domu takođe će morati da ga promene.

Dogovor se može sklopiti sve dok se obe strane slažu, prvo, da fiskalni izgledi zahtevaju hitnu pažnju i, drugo, da neispunjavanje obaveza vlade – što je verovatna posledica prekoračenja gornje granice duga – ne dolazi u obzir. Potreban kompromis mora da prihvati ovo.

Zasada ima malo znakova toga, čak i kada su finansijska tržišta počela da zaračunavaju činjenicu da može doći do neplaćanja dugovanja već sledećeg meseca. Demokrate načelno napadaju gornju granicu duga, tvrdeći da su relevantne odluke o zaduživanju već zakonski donesene i da ne bi trebalo da naiđu na otpor. Ovo nije u redu. Uobičajeni budžetski proces daje implikacije na dug zbog promena u porezima i premale potrošnje. Kongres ih često prikriva dizajnom - postepeno ukidanje potrošnje i postepeno uvođenje dodatnih poreza kako bi se ispunili udaljeni fiskalni ciljevi, bez namere da te promene ikada stupe na snagu. Periodična provera rastućeg duga, uz mere za obuzdavanje duga kada je to potrebno, ima smisla.

Ipak, oni su u pravu da je trenutni limit loše dizajniran. Svaki nominalni iznos duga će s vremenom biti premašena čak i pod najrazboritijim fiskalnim nadzorom, zahvaljujući ekonomskom rastu i inflaciji. Bolje pravilo bi posmatralo projektovani dug kao proporciju bruto domaćeg proizvoda. Ako je ovaj odnos na putu da nastavi da raste, kao što je u SAD, dug nije održiv i potrebna su smanjenja potrošnje ili veći porezi. Kako osmisliti bolje pravilo zasnovano na održivosti duga trebalo bi da bude na dnevnom redu.

U međuvremenu, republikanci u Predstavničkom domu doneli su meru za podizanje limita, nametanje strogih ograničenja diskrecione potrošnje, smanjenje planiranih izdataka za borbu protiv klimatskih promena i jačanje unutrašnje poreske službe, i pridodavanje novih radnih uslova putem plaćanja bonova za hranu i socijalnim programima. Ovaj predlog teško da je poziv na kompromis: republikanci zahtevaju fiskalnu predaju, znajući da demokrate neće pristati.

Ali ovo ne oslobađa Bidena obaveze da pregovara. Trebalo bi da on predloži smanjenje potrošnje i povećanje prihoda u skladu sa glavnim prioritetima demokrata. Kratkoročno, to bi moglo značiti zamrzavanje diskrecione potrošnje u terminima prilagođenim inflaciji - podela razlike između predsednikovog budžeta i republikanskog predloga. Obuzdavanje poreskih rashoda u obliku odbitaka od poreza na dohodak po stavkama moglo bi naići na podršku obe strane. Tako bi mogla biti veća stopa korporativnog poreza u kombinaciji sa punim izdacima za investicije. Jači radni zahtevi imaju smisla za neke vrste socijalne potrošnje, ali ne za sve (Medicaid treba isključiti).

Gledajući unapred, neophodno je uključiti promene u socijalnom osiguranju i Medicare. Oba programa su izuzetno skupa i idu ka tehničkoj nesolventnosti. Njihovo isključenje iz razmatranja čini problem budžeta gotovo nemogućim za rešavanje. Za potrebe sklapanja sporazuma pomaže to što su obe strane isključile promene, tako da nijedna ne može da tvrdi pobedu ako dogovor uključuje ispitivanje mogućih ušteda od nekih prava. Biden bi trebalo da predloži dvopartijsku komisiju koja bi razmotrila ovu i druge opcije za fiskalno ograničenje.

Na kraju će morati da se dogovore. Pitanje je koliku štetu nanose demokrate i republikanci pre nego što se nateraju da to priznaju. Posle mnogo izgubljenih meseci, pregovori će uskoro početi. Bolje ikad nego nikad.