Španija odbija zahteve NATO-a i počinje da nervira ostatak Evrope

Španija ima sjajno leto. Očekuje se da će njena privreda u 2026. porasti za 2,6 odsto, što je znatno brže od proseka evrozone, a prognoze pokazuju da će ubuduće rasti dva odsto godišnje. Zemlja je od 2019. udvostručila kapacitete za proizvodnju energije iz vetra i sunca, pa mnogo lakše od većine evropskih zemalja podnosi energetske turbulencije izazvane ratom u Iranu. Povrh toga, španska fudbalska reprezentacija osvojila je Svetsko prvenstvo timskom igrom kojom je neutralisala napad Francuske, a potom savladala i ratoborne Argentince.

Španija i njen dugogodišnji premijer levog centra, Pedro Sanchez, danas su predmet zavisti mnogih Evropljana, naročito liberala. Zemlja je uspela da razvije obnovljive izvore energije uz istovremeno smanjenje troškova energije, da smanji budžetski deficit uprkos većim izdvajanjima za socijalnu zaštitu i da značajno profitira od imigracije.

Međutim, dobre vesti iz jedne članice Evropske unije (EU) ne nailaze uvek na dobar prijem u ostatku Evrope, a odbojnost prema Madridu nije samo pitanje ljubomore.

Uzmimo za primer migracije. Španija pokazuje da otvoren pristup može da funkcioniše. Imigranti popunjavaju nedostatak radne snage u slabije plaćenim sektorima, poput nege i poljoprivrede, čime smanjuju troškove poslodavaca i ublažavaju posledice starenja stanovništva. Broj stanovnika porastao je mnogo brže nego u drugim ključnim zemljama evrozone - od 2000. godine povećan je za više od 20 odsto, dok je u Nemačkoj rast bio manji od dva odsto. To je, prema procenama, doprinelo rastu BDP-a po stanovniku između 25 i 40 odsto od 2022. godine, a ujedno je povećalo budžetske prihode.

Jasna veza koju Madrid pronalazi između imigracije, privrednog rasta i stabilnih javnih finansija podstakla je vlasti da legalizuju status gotovo milion migranata koji su boravili u zemlji bez dokumenata. Međutim, takav potez stvorio je političke probleme liderima u drugim evropskim državama, gde birači strahuju od masovne imigracije.

Partije levog centra u drugim članicama EU moraju da odbijaju - verovatno neosnovane - optužbe da bi migranti koji dolaze u Španiju mogli kasnije da se presele u bogatije zemlje severne Evrope s izdašnijim socijalnim sistemima. Sanchezova vlada odgovara da ti ljudi imaju dozvole za rad isključivo u Španiji i da bi prelaskom granice ponovo postali neregulisani migranti. Osim toga, većina njih dolazi iz Latinske Amerike i upravo je Španija njihovo krajnje odredište.

Još jedan razlog za nezadovoljstvo ostalih članica jeste činjenica da Španija uspeva da smanji budžetski deficit - zahvaljujući čemu se zadužuje po kamatama koje su relativno bliske nemačkim - delom i na račun drugih država EU.

Dok ostatak Evrope smišlja kako da finansira ponovno naoružavanje kontinenta usled ruske agresije i sve manje zainteresovanosti SAD, Španija odbija da izdvaja pet odsto bruto domaćeg proizvoda za odbranu, kako su se obavezale ostale članice NATO-a. Sanchez želi da vojni izdaci ostanu na 2,1 odsto BDP-a, dok generalni sekretar NATO-a, Mark Rutte, insistira da Španija mora da poveća taj udeo na 3,5 odsto kako bi ispunila preuzete obaveze.

Madrid, istovremeno, zagovara veće zajedničko zaduživanje Evropske unije (model koji je južnim članicama omogućio jeftinije finansiranje), dok je fiskalno disciplinovanije zemlje poput Nemačke i Holandije izložio većem teretu.

Sanchezov zamenik Carlos Cuerpo nedavno je u autorskom tekstu za Bloomberg Opinion predložio osnivanje Evropskog suverenog fonda, koji bi centralizovao deo javnog duga država članica. Takva ideja ima određenu ekonomsku logiku jer bi mogla da smanji troškove pojedinačnog zaduživanja zemalja u evrima. Ipak, kada su ministri finansija evrozone razgovarali o toj inicijativi u Briselu, dočekana je sa velikom rezervom. Čak i Francuska, koja često zastupa manje restriktivan fiskalni pristup, upozorava da bi takvo rešenje moglo da podstakne moralni hazard.

Bez politički uverljivog mehanizma koji bi sprečio prekomerno trošenje pojedinačnih država, teško je opravdati zajedničko zaduživanje u kojem svi dele odgovornost za dug - naročito u trenutku kada mnoge vlade od svojih građana traže dodatnu štednju.

 

Španski zvaničnici uzvraćaju odgovorom da ne predlažu zajedničko finansiranje nacionalne potrošnje, već ulaganja u "evropska javna dobra", poput odbrane, energetike, klimatskih projekata ili veštačke inteligencije (AI), od kojih bi korist imao čitav kontinent.

Ipak, u trenutku kada bi evropski centristi i umerena levica trebalo da slave uspeh Španije kao primer kako se može suprotstaviti krajnjoj desnici, oni istovremeno moraju da vode računa da posledice Sanchezove politike ne pojačaju evroskepticizam u njihovim državama. Španski premijer možda prolazi većinu testova, ali na ovom pada.

Tu je i svest da model zasnovan na obilju sunčeve energije nije lako preslikati u drugim zemljama. Međutim, najveći deo skepticizma u EU proizlazi iz uverenja da Sanchezova politika otežava odbranu proevropskih stavova. On kod kuće jača liberalizam, ali istovremeno slabi liberalnu koaliciju na evropskom nivou.

Sanchez bi mogao nešto da nauči od svojih svetskih šampiona u fudbalu, naročito ako ih uporedi sa susednim Portugalom, koji je skupo platio to što je podredio igru egu Cristianu Ronaldu (41). Ponekad se pobeđuje tako što dodajete loptu saigračima, a ne tako što po svaku cenu pokušavate sami da postignete gol.