Jimmy Carter, nekadašnji uzgajivač kikirikija u Džordžiji koji je, kao predsednik SAD, tokom samo jednog mandata posredovao u istorijskom i trajnom mirovnom sporazumu između Izraela i Egipta - poremećenom naglom inflacijom, nestašicom nafte i iranskim držanjem američkih talaca - preminuo je 29. decembra. Imao je 100 godina.
Carter je umro u nedelju u svojoj kući u Plejnsu (Džordžija), u krugu porodice, navodi se u saopštenju Carter Centera. Planirano je javno odavanje počasti u Atlanti i Vašingtonu, nakon čega sledi sahrana u privatnosti, u Plejnsu.
Najdugovečniji bivši američki predsednik u istoriji je početkom 2023. odlučio da vreme koje mu je preostalo provede u svojoj kući u Plejnsu, uz palijativnu negu. Tu je boravio zajedno sa svojom suprugom Rosalynn, sa kojom je bio u braku 77 godina, sve do njene smrti u novembru 2023. u 96. godini života.
Carter je poživeo dovoljno da ispuni svoju želju i glasa za Kamalu Harris na predsedničkim izborima 2024. godine.
Jimmy i Rosalynn Carter / Depositphotos
Demokrata, koji je od vođenja porodičnog biznisa za uzgoj kikirikija i snabdevanja semenom postao guverner Džordžije, Belu kuću je osvojio 1976. godine, pobedivši Geralda Forda i obećavši da će "doneti poštenje" u predsedničku rezidenciju, koja je dve godine ranije ukaljana ostavkom Richarda Nixona u kulminaciji afere Votergejt.
Asketa, skroman i duboko religiozan, Carter je bio skeptičan prema pompi koja se stvarala oko predsedništva, te je u Vašington došao sa manje saveznika i utvrđenih pozicija od većine njegovih prethodnika. Carterova odanost unutrašnjem moralnom kompasu, njegov zavet da će podržavati društva koja "međusobno dele trajno poštovanje individualnih ljudskih prava" i njegova sklonost da iznese svoje mišljenje samo povremeno - sukobljavali su se sa političkom realnošću tokom četiri godine provedene na funkciji, od 1977. do 1981. godine.
Carter je "uspostavio novu liniju fronta za skoro svako pitanje, bez nasleđenog plana partijske igre ili ideološkog plana na koji bi se mogao osloniti", napisao je Jonathan Alter u biografiji iz 2020. godine, gde se često navodi da je Carter dosledno sledio svoje instinkte, ali je grešio u izvršavanju odgovora vlade. Ova knjiga je među nekoliko izdatih poslednjih godina koje nude revidirani i vedriji pogled na Carterov mandat pogođen krizom.
Iako je Carter "ostavio Belu kuću kao veoma nepopularan predsednik", njegova dostignuća "sijaju svetlije kako vreme prolazi, malo više od njegove neprikosnovene odlučnosti da ljudska prava stavi u prvi plan svoje spoljne politike od početka svog predsedničkog mandata", napisao je njegov glavni savetnik za unutrašnju politiku Stuart E. Eizenstat u biografiji svog bivšeg šefa iz 2018. godine.
Sporazum iz Kemp Dejvida u senci američkih talaca
Odlazeći predsednik Joe Biden u izjavi u nedelju hvalio je Cartera kao "izvanrednog lidera, državnika i humanitarca" koji je dotakao živote ljudi širom sveta "svojim saosećanjem i moralnom trezvenošću". Biden je rekao da će tražiti državnu sahranu za Cartera u Vašingtonu, a odredio je 9. januar kao nacionalni Dan žalosti.
Novoizabrani predsednik Donald Trump, koji je tokom ovogodišnje predizborne kampanje često pominjao Carterovo predsedništvo kako bi provocirao Bidena, rekao je da se Carter suočio sa izazovima u ključnom trenutku u istoriji SAD. "On je učinio sve što je u njegovoj moći da poboljša živote svih Amerikanaca", napisao je Trump na svojoj platformi Truth Social. "Za to mu svi dugujemo zahvalnost."
To podrazumeva sporazum iz Kemp Dejvida između Izraela i Egipta, koji je doveo do mirne koegzistencije između bliskoistočnih suseda, iako nije uspeo da reši sukob između Izraela i Palestinaca. Ipak, taj i drugi pomaci u spoljnoj politici, uključujući uspostavljanje formalnih veza sa Kinom i sporazum kojim se Panami dodeljuje vlasništvo nad Panamskim kanalom koji su izgradili Amerikanci, ostali su u senci teškog položaja američkih talaca koji su držani u Iranu tokom poslednja 444 dana Carterovog predsedavanja. Konačno su pušteni na slobodu onog dana kada je Carter predao kabinet republikancu Ronaldu Reaganu.
Na unutrašnjem planu, Carterovo predsedništvo je pratilo ekonomske probleme. Inflacija je dostigla 13,3 odsto na kraju 1979. u poređenju sa 5,2 odsto kada je preuzeo dužnost u januaru 1977. Akcije Feda da obuzda rast cena gurnule su hipotekarne stope na skoro 15 odsto, a Carter je morao da preduzme hitne mere da zaustavi pad u dolarima. Došlo je do nestašice energije, a cene nafte su se više nego udvostručile.
Čuveni govor
Govor naciji 15. jula 1979. postao je simbol Carterovog predsedništva. Pošto su cene goriva naglo porasle, a redovi na benzinskim pumpama bili sve duži, Carter je rekao Amerikancima da rešavanje energetskog nereda "takođe može da pomogne u pobeđivanju krize duha u zemlji".
Rekao je da mnogi Amerikanci "obožavaju potrošnju i ugađanje sebi". Iako Carter nikada nije izgovorio reč "malaise" (neprijatnost, diskomfor), obraćanje je postalo poznato kao Malaise speech, i doprinelo je osećaju da je Carter nemoćan da promeni stav nacije.
"Naše sećanje na govor potiče od onih koji su ga preradili, koji su njegove reči izokrenuli u tupi instrument koji im je pomogao da svrgnu predsednika", napisao je istoričar Kevin Mattson.
Samo nekoliko nedelja nakon što je održao govor, Carter je prisluškivao Paula Volckera, predsednika ogranka Feda u Njujorku, o preuzimanju funkcije predsednika Federalnih rezervi, zamenivši G. Williama Millera koji je postao sekretar Trezora. Volcker je jasno stavio do znanja Carteru da će se direktno suočiti s inflacijom, vodeći strožu monetarnu politiku od Millera. Volckerova politika, koja je dovela do kamate do 20 odsto, imala je visoku cenu, a posledice su doprinele Reaganovoj ubedljivoj pobedi nad Carterom na izborima 1980. godine.
Iako su neke od Volckerovih politika bile "politički skupe, bile su prava stvar", prokomentarisao je Carter smrt bivšeg sekretara Trezora 2019. godine.
Nobelova nagrada
Carter je ostavio neke od svojih najvećih tragova tek nakon što je napustio Belu kuću. On je "ponovno izmislio postpredsedništvo", primetio je Julian Zelizer, profesor istorije na Univerzitetu Prinston i autor njegove biografije. U četiri i više decenije kao bivši predsednik - što je najduži takav mandat u američkoj istoriji - Carter je vodio svetsku kampanju protiv rata, bolesti i suzbijanja ljudskih prava preko Carter Centera sa sedištem u Atlanti, koji je osnovao sa svojom suprugom.
Centar je napravio posebno značajne pomake u borbi protiv gvinejske gliste, parazita koji se širi preko kontaminirane vode. Prema podacima tog centra, broj slučajeva širom sveta pao je na samo 14 u 2023. sa procenjenih 3,5 miliona u 1986. godini.
Carter je dobio Nobelovu nagradu za mir 2002. godine za "decenijske neumorne napore da se pronađu mirna rešenja za međunarodne sukobe, da se unaprede demokratija i ljudska prava, te da se promoviše ekonomski i društveni razvoj".
Ipak, njegovi postpredsednički ciljevi nisu prošli bez reakcije. Četrnaest savetnika Carter Centera dalo je ostavku u znak protesta zbog njegove najprodavanije knjige iz 2007. godine "Palestine: Peace Not Apartheid", koja je upoređivala Izrael sa tzv. belim vladama Južne Afrike koje su sistematski tlačile crnce.
Carter je 2015. otkrio da ima melanom, koji se proširio na mozak. Lečio se, oporavio, i 22. marta 2019. postao je najdugovečniji izvršni direktor u istoriji SAD. Jimmy i Rosalynn Carter su 2021. proslavili 75. godišnjicu braka.
Carterova porodična kuća u Plejnsu / Depositphotos
Farma kikirikija
James Earl Carter Jr. rođen je 1. oktobra 1924. u Plejnsu, kao prvo od četvoro dece farmera Earla Cartera i medicinske sestre Lillian Gordy. Odrastao je u obližnjem zaseoku Arčeri, gde je porodica posedovala farmu kikirikija i prodavnicu. Svakog dana je putovao oko tri kilometra do Plejnsa kako bi pohađao školu u koju su išli samo belci.
Na imanju Carter nije bilo ni struje i vode sve do 1935. godine.
Carter je, inače, pohađao Američku pomorsku akademiju (engl. US Naval Academy) u Anapolisu (Merilend) od 1943. do 1946, kada je diplomirao. Počeo je da izlazi sa devojkom iz Plejnsa, Rosalynn Smith, kada bi dolazio kući na odmor. Par se venčao u julu 1946. i dobio četvoro dece - sinove Jacka, Chipa i Jeffa i ćerku Amy.
Dok je sedam godina služio u mornarici, Carter je radio na razvoju programa nuklearnih podmornica i dospeo do čina poručnika. Kada mu je otac umro 1953. godine, dao je ostavku da bi se vratio porodičnom poslu uzgoja kikirikija. Godine 1962. izabran je u Senat Džordžije, a 1970. izabran je za guvernera, nakon što je izgubio svoju prvu kandidaturu 1966. Njegov rad na okončanju rasne diskriminacije u toj saveznoj državi učinio ga je simbolom "Novog juga".
Na početku svoje predsedničke kampanje, Carter nije bio nadaleko poznat van Džordžije i analitičari su ga posmatrali kao šansu za demokratskog kandidata. Počeo je da putuje zemljom pre nego što su mnogi drugi kandidati započeli svoje kampanje, iznoseći svoj status "autsajdera" biračima koji su pretrpeli otkrića Votergejta i Nixonove ostavke.
Carter je isticao i svoje versko vaspitanje. Bio je južnjački baptista koji je sebe često opisivao kao "ponovo rođenog" hrišćanina, uz obećanje američkom narodu da ga nikada neće lagati. Pobedio je na predizborima u Nju Hempširu, dokazujući svoju održivost i na severu, i pobedio je guvernera Alabame Georgea Wallacea na Floridi, da bi se učvrstio kao najjači kandidat na jugu. Sa demokratom iz Minesote, kao svojim saveznikom Walterom Mondaleom, Carter je tesno pobedio Forda sa 50,1 odsto glasova, i položio zakletvu u januaru 1977. kao 39. predsednik SAD.
Više o njegovom životu i radu pročitajte na LINKU.
.webp){kind=icon}
