Kraj ekonomskog čuda: hoće li rat izazvati beg kapitala iz Zaliva?

Bogate zalivske države decenijama su gradile imidž stabilne, poslovno prijateljske i otvorene destinacije u srcu inače nestabilnog regiona. Svoje dolare zarađene od nafte ulagale su u izgradnju modernih gradova, turističke infrastrukture i uslužnog sektora koji se može meriti sa mnogim najnaprednijim državama sveta.

Zaliv, posebno arapske zemlje Zalivskog saveta za saradnju (GCC), poslednjih godina je zahvaljujući povoljnoj poreskoj politici i poslovnom okruženju privukao brojne međunarodne korporacije i preduzetnike koji su tamo otvorili svoje regionalne kancelarije. Region je važan i zbog svoje strateške lokacije budući da predstavlja vezu između Evrope, šire Azije i Afrike, a nalazi se i u blizini ključnih pomorskih uskih grla, poput Ormuskog moreuza i Bab el Mandeba.

Pre oko deset godina Iran je bio dominantna sila u regionu. Kontrolisao je pet arapskih prestonica: Bagdad, Damask, Sanu, Bejrut i Gazu – i (nakratko) zakopao ratnu sekiru sa administracijom Baracka Obame nuklearnim sporazumom (JCPOA). Države GCC, pre svega Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su u Jemenu vodili posrednički rat sa Teheranom, protivile su se sporazumu i zauzele neprijateljski stav prema Iranu.

Pristup zalivskih država Iranu promenio se pre nekoliko godina, kada su Saudijci 2023. uz posredovanje Pekinga ponovo uspostavili diplomatske odnose sa Iranom, dok su neke članice GCC bile domaćini obnovljenih nuklearnih pregovora između SAD i Irana ili su ponudile svoju diplomatsku podršku za smirivanje tenzija između sada zaraćenih strana.

Strateška promena u razmišljanju kreatora politike u Zalivu odražavala je realnost na terenu. Demokratske administracije u Vašingtonu nisu bile jasne u vezi sa vojnom podrškom Zalivu, dok su Iran i njegovi nedržavni saveznici u regionu pokazali da mogu da napadnu naftna postrojenja i pogone za desalinizaciju vode u regionu. GCC se zato opredelio za oprezniji pristup i fokusirao na ekonomska pitanja i razvoj sektora van nafte, finansijske industrije i turizma. Taj pristup pokazao se uspešnim sve dok se SAD nisu odlučile za intervenciju u Iranu.

Regionalni rat pokazao je slabosti zalivskog pristupa Iranu. Teheran je odmah nakon američko-izraelskog napada počeo da raketira zalivske gradove i njihovu naftnu infrastrukturu. Iako Iran tvrdi da cilja isključivo američke vojne baze u Zalivu, iranske rakete pogodile su i civilnu i turističku infrastrukturu.

Zanimljiva je i statistika koju je prikupio vašingtonski Institut za proučavanje rata (ISW). Islamska Republika je do kraja prošle nedelje na zalivske države koje ne napadaju Iran usmerila više od osam puta više raketa i bespilotnih letelica nego na Izrael, koji je u direktnom sukobu sa Iranom.

Vlade zalivskih država sada se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, da li će njihove zalihe protivraketnih projektila i strateške rezerve hrane biti dovoljne dok traje rat. Nakon rata pojaviće se još teža pitanja: kakve će promene nastupiti u Iranu, kako će uticati na njihove odnose i da li će GCC zadržati svoj ekonomski, poslovni i turistički status.

Bloomberg Doha, Katar

 

Problemi u raju

"Države GCC, među njima Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija i Katar, decenijama su se pozicionirale kao bezbedni, globalno povezani centri za turizam, finansije, logistiku, ali i za veštačku inteligenciju. Avio-kompanije poput Emiratesa i Qatar Airwaysa postale su simbol te povezanosti, jer su preko svojih čvorišta u Persijskom zalivu povezale Evropu, Afriku i Aziju. Istovremeno su državno bogatstvo i industrijska politika pod državnim vođstvom ubrzali diverzifikaciju ekonomije – od nafte ka uslugama, tehnologiji, informacionoj infrastrukturi i luksuznom turizmu", objašnjava portfelj menadžer u Triglav Investmentsu Mahdi Saadi. "Rat u širem regionu neizbežno ugrožava taj model, ali ga neće automatski srušiti."

Sa verovatno najvećom pretnjom suočavaju se Ujedinjeni Arapski Emirati, posebno emirati Abu Dabi i Dubai, koji su postali simbol transformacije Zaliva u globalni magnet za finansije i talente. Na kocki je privlačnost UAE kao stuba stabilnosti u nesigurnom svetu. Njihovi blistavi gradovi privukli su najveća imena iz finansijskog sveta, postali ključna putnička čvorišta i započeli izgradnju ogromnih data centara. Nedavni priliv milionera, globalnih banaka i kapitala pokazao je da je kapital spreman da zanemari regionalne tenzije ako su domaće politike stabilne, a poslovno okruženje povoljno.

"Neposredni efekat raketnih napada, posebno ako su pogođeni simbolični ekonomski ciljevi poput data centara, jeste rast premija za geopolitički rizik. Troškovi osiguranja rastu, avionske rute se prilagođavaju, investitori zastaju i ponovo procenjuju situaciju. Turizam, sektor koji počiva na poverenju, kratkoročno je posebno osetljiv", objašnjava Saadi. Dodaje da je strukturni kapital otporniji od turističkih tokova: "Multinacionalne kompanije i institucionalni investitori ne procenjuju samo postojanje rizika, već i kapacitete države, bezbednosne garancije, brzinu obnove i geopolitičku usklađenost."

Temelj zalivske strategije diverzifikacije ekonomije od nafte bila je i avio-industrija. Kompanije kao što su Emirates, Qatar Airways i Etihad decenijama su gradile ogromne flote koje su preusmeravale putnike preko svojih čvorišta, pretvarajući Bliski istok u ključnu arteriju globalnog vazdušnog saobraćaja. Te kompanije postale su glavni motor rasta u Zalivu, transformišući se od tranzitnih prevoznika u pokretače poslovnih putovanja i turizma u regionu.

Zbog iranskih napada zalivske države sve su nezadovoljnije svojim susedom. Brzo nakon početka napada proglasile su pravo na samoodbranu, čak oborile iranske letelice i uhapsile agente Iranske revolucionarne garde. Istovremeno insistiraju da se njihov vazdušni prostor ne koristi za američko-izraelske napade.

Bloomberg je takođe izvestio da su neke zalivske države u Vašingtonu počele da lobiraju za završetak rata, iako su pojedini mediji to kasnije demantovali. Konsenzus među analitičarima jeste da Iran ovim napadima pokušava da primora zalivske države da izvrše pritisak na administraciju Donalda Trampa kako bi što pre okončala napade.

Hoće li doći do bega kapitala

"Odlazak evropskih, afričkih ili bliskoistočnih poslovnih elita koje su se preselile u Zaliv zbog ekonomskog rasta, regulatorne fleksibilnosti i povoljnog poreskog režima zahtevao bi trajnu nestabilnost. Ali čak i u takvom scenariju potpuni odlazak nije izvestan. Zalivske države imaju snažne fiskalne rezerve, napredne sisteme protivraketne odbrane i duboke strateške veze sa zapadnim bezbednosnim partnerima. Dokle god je državni aparat stabilan i oštećena infrastruktura se brzo obnavlja, erozija poverenja može se obuzdati", objašnjava Saadi.

On dodaje da se većina preduzetnika i bogatih pojedinaca nije preselila u region samo zbog niskih poreza, već i zbog operativne efikasnosti, globalne mobilnosti i blizine rastućih tržišta.

"Ako sukob ostane ograničen i infrastruktura funkcionalna, odlasci će verovatno biti selektivni i privremeni, a ne strukturni. Međutim, ako percepcija bezbednosti pređe u osećaj dugoročne ranjivosti, neki bogati evropski rezidenti koji su se preselili u Zaliv zbog poreske optimizacije mogli bi ponovo razmotriti migraciju."

Ko bi mogao profitirati u slučaju bega kapitala? "Države poput Italije, zahvaljujući jedinstvenom poreskom režimu i pravnoj stabilnosti u okviru Evropske unije, mogle bi imati određene koristi. Ipak, one bi najverovatnije bile selektivne, a ne masovne. Privlačnost Zaliva nikada nije počivala samo na poreskim pogodnostima, već i na brzini poslovanja, pristupu širem regionu i većoj regulatornoj fleksibilnosti", zaključuje Saadi.

"Iako je u ovoj fazi preterano pretpostaviti da će se priliv bogatih migranata iz londonskog Mejfera i drugih luksuznih četvrti jednostavno preokrenuti, uticaj Dubaija i Abu Dabija kao finansijskih centara zavisi od toga da li će nastaviti da privlače globalne talente. Što rat duže traje, to će to biti teže", napisao je kolumnista Bloomberga Lionel Laurent.

Šta donosi budućnost

Veliko pitanje buduće stabilnosti regiona biće posleratni Iran. Ako u Teheranu ne dođe do promene režima, države GCC moraće da se suoče sa agresivnim Iranom koji je prešao Rubikon napadima na svoje susede. Ono što je ranije bila pretnja danas je realnost. Najgori mogući scenario bio bi Iran, čiji bi novi lideri već u samom opstanku videli pobedu, a zatim dodatno pojačali regionalnu destabilizaciju kako bi događaje preokrenuli u svoju korist.

Bloomberg

 

Istovremeno, zalivske prestonice kao sve veću pretnju prepoznaju Izrael, koji od napada Hamasa na njegovu teritoriju 7. oktobra 2023. napada države širom regiona. Podsetimo, prošlog septembra Izrael je napao i Katar, gde se nalazi rukovodstvo Hamasa. U slučaju eventualnog pada režima u Iranu, izraelski uticaj u regionu dodatno bi ojačao. Iako je Iran rival i bezbednosna pretnja državama GCC, posebno Saudijskoj Arabiji, mnogi zvaničnici tih zemalja ga ipak vide kao protivtežu regionalnim ambicijama Izraela i njegovoj potpunoj hegemoniji u regionu.

"Ako se svi ovi faktori uzmu zajedno, u srednjem roku se pre nazire nestabilnost nego sistemski raspad ekonomskog modela GCC. Verovatni su kratkoročni padovi u turizmu, viši troškovi osiguranja i privremeni oprez investitora. Kapital je osetljiv na rizik, ali je i veoma prilagodljiv. Dok god zalivske države budu održavale unutrašnju stabilnost i garancije spoljne bezbednosti, njihov dugoročni položaj poslovnih i logističkih centara biće otporniji nego što bi se moglo zaključiti na osnovu dramatičnih naslova", zaključuje Saadi iz Triglav Investments.