Rat bez kraja: sukob ulazi u opasnu fazu, a rizik za SAD je sve veći

Više od nedelju dana nakon što su SAD i Izrael pokrenule razorne vazdušne udare na Iran, nijedna strana ne deluje spremno da pauzira sukob. Islamska Republika će nesumnjivo platiti veću cenu za svoju nepopustljivost, ali to ne znači da SAD mogu da ignorišu dugoročne troškove vođenja rata bez realnog plana kako da se on završi.

Uprkos tvrdnji da su "već pobedile na mnogo načina", predsednik je u ponedeljak rekao da SAD "neće popustiti dok neprijatelj ne bude potpuno i odlučno poražen". Kako tačno to izgleda - ostaje nejasno. Pentagon je izneo četiri taktička cilja, od kojih se samo neki čine ostvarivim isključivo vazdušnim udarima: da se osigura da Iran ne može da izgradi nuklearno oružje, da se uništi njegova mornarica i arsenal balističkih raketa i da se prekine podrška posredničkim milicijama poput Hezbolaha.

Ako administracija i ima detaljniju izlaznu strategiju, demokratski članovi Kongresa koji su upoznati s planovima kažu da je nisu čuli. U međuvremenu, nastavak pokušaja razgradnje represivnog aparata režima podjednako može podstaći haos, kao i prodemokratski ustanak. Nema sumnje da bi svet bio bolje mesto kada Iran više ne bi pretio svojim susedima, Izraelu i Zapadu. I šta god da se dogodi, vojna koordinacija, tehnološka sofisticiranost i golema vatrena moć koju su američke snage već pokazale trebalo bi da nateraju na oprez rivale poput Kine, Rusije i Severne Koreje, koji bi mogli biti skloni testiranju američke odlučnosti.

 

Istovremeno, čak i uspešna kampanja koja bi se uskoro završila, ostavila bi SAD i njihove regionalne saveznike bez ključne municije, naročito skupih presretača raketa čija bi zamena mogla da potraje godinama. Trošenje aviona i ratnih brodova dodatno će produbiti praznine u vojnoj spremnosti. Iako Pentagon formalno nije zatražio dodatna sredstva od Kongresa, račun za ovu operaciju brzo raste - prema jednoj proceni, gotovo milijardu dolara dnevno.

U međuvremenu, svaki ishod koji nije čista i brza pobeda preti da dodatno uzdrma energetska tržišta i oslabi druge elemente američke moći. Administracija je već ušla u sporove s evropskim saveznicima, iznervirala partnere u Persijskom zalivu i izazvala potpuno nepotreban diplomatski nesporazum sa Indijom. Više cene nafte i ublažavanje sankcija prema Rusiji staviće više novca u kasu Vladimira Putina, dok rastuća potražnja za raketama Patriot preti da ograniči dotok prekopotrebnih presretača u Ukrajinu. Protivnici nesumnjivo uče iz taktika koje se koriste u američkoj kampanji i prilagođavaće sopstvene vojne strategije u skladu s tim.

Što sukob duže traje, to je veća opasnost da će biti uvučene i druge zemlje. Iranski napadi mogli bi da isprovociraju zalivske države na odmazdu. Potez kurdskih pobunjenika da se podignu protiv režima mogao bi da proširi haos koji bi se prelilo na Irak, Tursku i Siriju. Iako deluje daleko, ni SAD ne bi bile imune: destabilizovan region bio bi stalna strateška distrakcija u trenutku kada administracija, poput svojih prethodnika, tvrdi da želi da se ponovo fokusira na Kinu i druge prioritete.

 

Imajući u vidu ove rizike, Bela kuća mora da definiše jasne i ostvarive ratne ciljeve. Kolaps režima je malo verovatan bez kopnenih snaga. Ono što je potrebno jeste pregovaračko rešenje - ono koje bi Iran ostavilo celovitim i stabilnim, ali vojno "obuzdanim". Čak i nakon imenovanja konzervativca Mojtabe Khameneija za vrhovnog vođu, administracija bi trebalo da radi kroz nezvanične kanale kako bi istražila postoje li figure unutar iranskog sistema spremne da pristanu na prihvatljive bezbednosne aranžmane i da sarađuju sa civilnim društvom na sprovođenju unutrašnjih reformi.

Diplomate bi trebalo da traže podršku za takvu strategiju među saveznicima u Zalivu i na drugim mestima. Ključno je i da zvaničnici Bele kuće počnu da uključuju Kongres u planiranje i da javnosti ponude uverljive ciljeve. Ovaj rat postavlja isto pitanje kao i svaki drugi: "Recite mi kako se ovo završava?". Administracija mora uskoro da ponudi bolji odgovor.