Venecuelanski naftni paradoks

Svaki put kada se Amerikanci bore za demokratiju, naiđu na naftu. Ova sarkastična pošalica koja kruži otkad je u akciji američkih specijalaca svrgnut sa vlasti predsednik Venecuele Nicolas Maduro, međutim, malo govori ne samo o geopolitičkim razlozima za američku akciju već i o tome kako je zemlja sa trenutno najvećim dokazanim rezervama nafte nakon više od jednog veka komercijalne proizvodnje nafte pala sa pozicije vodećeg svetskog izvoznika nafte i drugog najvećeg proizvođača na samo začelje liste proizvođača i izvoznika crnog zlata.

Upravo istorija proizvodnje nafte ove latinoameričke zemlje pokazuje njen naftni paradoks. Paradoks da je to država sa najvećim naftnim rezervama na svetu u kojoj više od 82 odsto stanovništva živi u siromaštvu, pri čemu svaki drugi Venecuelanac u ekstremnom siromaštvu. Štaviše, pre bezmalo tri decenije proizvodila je dnevno 3,5 miliona barela nafte, a danas jedva 800.000 barela, pri čemu je, prema procenama, neophodno više od 100 milijardi dolara investicija kako bi se naftna industrije Venecuele vratila na put stare slave. Štaviše, u globalnoj trci za resursima koji su temelj ekonomskog razvoja, malo zemalja poseduje toliko geološko bogatstvo (od nafte do retkih zemnih metala i sirovina od ključnog značaja) a da je ono nedovoljno iskorišćeno.

Umesto da bude jedna od strateški najznačajnijih zemalja po pitanju resursa, naftni paradoks Venecuele je čini svojevrsnim upozorenjem kako neuspesi u upravljanju, pogrešne političke odluke, odliv kapitala, ali i geopolitičke igre mogu neutralisati značaj čak i najvrednijih resursa.

Meteorski uspesi

Energetska, ali i politička priča Venecuele počinje, i decenijama se završavala, naftom. Gusta tamna tečnost, koju je domorodačko stanovništvo nazivalo "mene", bila je poznata i pre španskih osvajača s početka 16. veka, a prvi pisani dokaz o isporuci datira iz 1539. godine, kada je barel nafte poslat u Španiju kako bi se iskoristio za medicinske svrhe, to jest ublažio giht cara Charlesa V.

Bloomberg

Međutim, prve značajne naftne bušotine nisu izbušene sve do početka 20. veka, a ključno za razvoj venecuelanske naftne industrije bilo je kada je 1908. na čelu Venecuele došao general Juan Vicente Gomez, koji je narednih godina nekoliko koncesija za istraživanje, proizvodnju i rafiniranje nafte dodelio uglavnom svojim bliskim prijateljima, koji su ih potom preprodali stranim kompanijama ili sa njima ušli u saradnju. Ključni trenutak za pravi masovni dolazak stranih naftnih kompanija u Venecueli bio je kada je 1914. prvo značajno venecuelansko naftno polje otvorila firma u kojoj su suvlasnici američka kompanija General Asphalt i britanski Royal Dutch Shell.

Prvi svetski rat je usporio razvoj naftnih polja, ali je nakon rata počeo i prvi venecuelanski izvoz nafte i otvaranje velikih naftnih bušotina. Ubrzo su desetine stranih kompanija stekle ogromne delove teritorije u nadi da će se obogatiti, a prestala je anonimnost Venecuele u svetskoj politici, dok je na domaćem planu nafta postala sastavni deo politike.

Dvadesetak godina nakon završetka prve naftne bušotine, Venecuela je postala najveći izvoznik nafte na svetu i posle SAD, drugi najveći proizvođač nafte. Razvojem naftne industrije u Sovjetskom Savezu, Venecuela je do 1940. pala ne treće mesto vodećih proizvođača sirove nafte na svetu, proizvodeći godišnje više od 27 miliona tona, što je tada bilo tek nešto malo manje od SSSR-a.

Bloomberg

Dolaskom bivšeg generala Isaiasa Medine Angarite za predsednika 1941. godine, Venecuela uskoro dobija i novi zakon o ugljovodonicima, koji je bio prvi veliki politički korak preduzet ka sticanju veće vladine kontrole nad naftnom industrijom tako što su vlada i naftne kompanije delile po pola naftno bogatstvo.

Snabdevajući savezničke zemlje u Drugom svetskom ratu, venecuelanska naftna industrija je procvetala tako da je na kraju rata proizvodila blizu milion barela dnevno. Rast i razvoj se nastavio i u miru, ali su sredinom pedesetih godina, zbog prekomerne ponude nafte sa Bliskog istoka, cene pale. Koliko je venecuelanska politika po pitanju nafte bila uticajan na globalnom nivou možda najbolje svedoči to da je upravo venecuelanski ministar za ugljovodonike i rudarstvo Juan Pablo Perez Alfonzo predložio Iranu, Saudijskoj Arabiji, Iraku i Kuvajtu da se sastanu i 1960. godine formiraju Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEC) koja i dan-danas brine o stabilnosti međunarodne cene nafte i osiguravanju interesa svojih članica koji su među najvećih proizvođačima nafte.

Nacionalizacija i pre Chaveza

Kada su zalivske zemlje 1973. godine drastično povećale cene svoje nafte i uvele naftni embargo zapadnim zemljama, svet je pogodila naftna kriza u kojoj je poprilično profitirala Venecuela jer joj je proizvodnja prestizala 3,5 miliona barela dnevno, a zbog visoke cene prihodi venecuelanske vlade su se učetvorostručili. To je političkom rukovodstvu dalo osećaj samopouzdanja u tome da iskoristi ove prihode, ne samo za povećanje zaposlenosti i borbu protiv siromaštva već i za dalje korake u pravcu nacionalizacije svoje naftne industrije započete i pre toga.

Bloomberg

 

Nacionalizacija je postala zvanična 1976. godine kada je predsednik Carlos Andres Perez predstavio ekonomski plan "La Gran Venezuela", zahtevao nacionalizaciju naftne industrije i diverzifikaciju ekonomije kroz supstituciju uvoza. Tada su sve strane naftne kompanije zamenjene venecuelanskim, a stvorena je i državna naftna kompanija Petroleos de Venezuela S.A. (PDVSA), koja kontroliše sve aktivnosti u vezi sa naftom i prirodnim gasom u Venecueli.

To, međutim, nije dovelo do dugoročnog ekonomskog prosperiteta, jer članice OPEC-a nisu poštovale ugovorene kvote pa su osamdesetih cene nafte ponovo pale, kao i prihodi za budžet Venecuele. Iako je devedesetih godina proizvodnja nafte u Venecueli stalno rasla dosezavši ponovo bezmalo 3,5 miliona barela dnevno, državna kompanija PDVSA je godinama postala sve neefikasnija, pa se za razliku od kraja sedamdesetih i osamdesetih, kada je više od 70 odsto svojih prihoda uplaćivala u državnu kasu, devedesetih to prepolovilo na samo 36 procenata.

Chavezove skupe greške

Statistike o silaznom trendu obima proizvodnje i venecuelanskog udela u svetskoj proizvodnji nafte poklapaju se upravo sa 1998. godinom, kada je za predsednika Venecuele izabran Hugo Chavez, koji naftnu industriju stavlja u funkciju Bolivarske socijalne revolucije i svoje lične vlasti. Naftna polja kojima su ranije upravljale međunarodne naftne kompanije ExxonMobil, ConocoPhillips, BP, Total i Chevron, PDSVA nije uspevala da proširi niti da pokrene nova. Jedan od razloga je to što je Chavezova vlast koristila resurse PDVSA za finansiranje socijalnih programa, a drugi da zaposleni u toj naftnoj kompaniji bezuslovno podržavaju Chaveza.

Međutim, jedna od najskupljih Chavezovih grešaka je bila je usred generalnog štrajka kojim su krajem 2002. i početkom 2003. godine sindikati i opozicija pokušali za izdejstvuju prevremene predsedničke izbore, a deo radnika PDVSA da se odupre Chavezovom pritisku da poništi i poslednje delove samostalnosti ove naftne kompanije nakon što je prethodno postavio svog poslušnika na njeno čelo. U toku ovog generalnog štrajka, Chavez je otpustio oko 19.000 zaposlenih u državnoj naftnoj kompaniji i zamenio ih onima koji su lojalni njegovoj vladi.

Bloomberg

 

Ovo je iz PDVSA eliminisalo ogromno iskustvo, što je bilo pogubno za kompaniju jer ekstrakcija, razvoj novih naftnih polja i prerada venecuelanske nafte iz pojasa Orinoko izuzetno komplikovana i zahteva veliko znanje i investicije. Od ovog gubitka Venecuele najviše je profitirala susedna Kolumbija, koja je od tada doživela svojevrsnu naftnu renesansu. Ne samo što je zaposlila veliki broj otpuštenih Venecuelanaca već je na čelo glavnih kolumbijskih naftnih kompanija došlo na desetine bivših najviših viših i nižih rukovodilaca PDVSA.

S druge strane, Chavezovi lojalisti u PDVSA su bili pogubni za kompaniju, jer su više slušali vladine zahteve za usmeravanje novca u državni budžet za finansiranje brojnih socijalnih programa nego što su brinuli da PDVSA adekvatno reinvestira u neophodan razvoj i modernizaciju naftnog sektora zemlje.

Iz godine u godinu to je uticalo na urušavanje venecuelanske naftne industrije, a dodatno je doprinela Chavezova odluka da od 2007. natera strane naftne kompanije da pod pretnjom eksproprijacije izmene ugovore o investicijama i zadrže samo manjinske udele u svojim venecuelanskim projektima. Neki su na to pristali, ali neki su i odbili, kao što su ExxonMobil i ConocoPhillips čija imovina je potom eksproprisana.

Bloomberg

Ključ za razumevanje šta je pošlo po zlu u Venecueli leži upravo u tome da je za pretvaranje rezervi ekstrateške i guste venecuelanske nafte u izvoz sirove nafte i naftnih derivata neophodno ulagati milijarde dolara u tehnologiju i infrastrukturu. Naprosto, to nije laka nafta poput one u Teksasu ili u zalivskim zemljama pa je potreba za kapitalnim investicijama i modernizaciji mnogo veća. U tome su američke kompanije bila najuspešnije, između ostalog, i zbog toga što na američkoj obali Meksičkog zaliva poseduju rafinerije sposobne da prerade tako gustu naftu.

Iranska i kineska pomoć

Nakon Chavezove smrti 2013. godine, u Venecueli se produbljuje ekonomska kriza, ali ona bi se dogodila i da Maduro nije zamenio Chaveza. Narušavanje odnosa sa zapadnim kompanijama pa i američke sankcije PDVSA 2017. godine u prvim Trumpovom mandatu uticali su na nastavak trenda posrtanja venecuelanske naftne industrije. Međutim, Kina i Iran su pokušali da pomognu Karakasu.

Od 2020. iranske državne kompanije su počele da pomažu Venecueli u održavanju i popravkama rafinerija, a u sličnu akciju su ušle i kineske kompanije, pri čemu su 2023. godine Kina i Venecuela svoj odnos podigle na nivo "strateškog partnerstva za sve uslove".

Bloomberg

 

U proteklih 25 godina, Kina je omogućila Venecueli više od 100 milijardi evra za finansiranje železničkih pruga, termoelektrana i ostale infrastrukturne projekte i pritom kupujući oko 80 odsto proizvedene venecuelanske nafte. Štaviše, u kineskom gradu Điejangu je 2023. izgrađen petrohemijski pogon Kina-Venecuela, koji je dizajniran za rafiniranje venecuelanske teške sirove nafte za proizvodnju nafte, naftnih derivata, motornih ulja i hemijskih proizvoda.

Trumpovo svrgavanje Madura i preuzimanje kontrole nad venecuelanskom naftnom industrijom ne samo što je prekinuo snabdevanje kinesko-venecuelanskog pogona Điejang već omogućava da se ponovo teškom sirovom naftom "hrane" američke rafinerije u Meksičkom zalivu. To predstavlja američki strateški adut jer time strateški naftno i bezbednosno sapliće Kinu u svom dvorištu.

Međutim, da li će to predstavljati uspeh, zavisi od mnogo faktora jer nije tako jednostavno podići naftnu industriju Venecuele, iako je Donald Trump rukovodiocima nekih od najvećih svetskih naftnih kompanija rekao u Beloj kući da želi da investiraju 100 milijardi dolara u zemlju kako bi značajno proširili njenu proizvodnju.

"Američke kompanije će imati priliku da obnove trulu energetsku infrastrukturu Venecuele i na kraju povećaju proizvodnju nafte na nivoe kakvi nikada ranije nisu viđeni", rekao je Trump a preneo Reuters.

Bloomberg

 

Chevron je jedini američki naftni gigant koji još uvek posluje u ovoj zemlji, a sada se druge američke kompanije takmiče za američka odobrenja za plasiranje postojeće sirove nafte iz Venecuele, iako i dalje oklevaju da se obavežu na velika, dugoročna ulaganja u Venecueli zbog visokih troškova i političke nestabilnosti.

"Dva puta nam je tamo zaplenjena imovina, tako da možete zamisliti da bi ponovni ulazak treći put zahtevao neke prilično značajne promene", rekao je izvršni direktor Exxona Darren Woods, ističući da smatra Venecuelu trenutno "nepogodnom za ulaganje" i da su potrebne značajne promene da bi se tamo vratili. "Uvereni smo da uz ovu administraciju i predsednika Trumpa, koji rade ruku pod ruku sa venecuelanskom vladom, biti moguće sprovesti te promene."

Trump obećava da će SAD garantovati fizičku i finansijsku bezbednost naftnih kompanija koje ulažu u Venecueli, ali ne zavisi sve od Trumpa.