Maduro se približava svom poslednjem činu kao autokratski lider Venecuele

Predsednik Venecuele Nicolas Maduro čini se da će se suočiti sa suđenjem pred američkim sudom nakon što je zarobljen u američkoj vojnoj operaciji, što ostavlja otvoreno pitanje budućeg pravca i vođstva njegove naftom bogate zemlje.

Zarobljavanje venecuelanskog lidera i njegovo prebacivanje u američki pritvor, zajedno sa suprugom, označava dramatičan pad autokratskog vladara koji je očajnički držao vlast tokom ekonomskog kolapsa i humanitarne krize zbog kojih su milioni ljudi napustili zemlju.

Preživevši međunarodnu izolaciju, američke sankcije, pokušaje ustanka, pa čak i navodni pokušaj atentata dronom, Maduro je bio predsednik od 2013. godine, a tvrdio je da je pobedio i za treći šestogodišnji mandat 2024. godine na izborima koji su u široj javnosti ocenjeni kao lažni.

SAD su 2020. godine, pod predsednikom Donaldom Trumpom, optužile Madura i više od desetine njegovih saradnika za trgovinu drogom i ponudile nagradu od 25 miliona dolara za informacije koje bi dovele do Madurovog hapšenja. Nakon što se Trump vratio na vlast 2025. godine, nagrada za Madura je udvostručena, a američki ratni brodovi poslati su u nadomak venecuelanskih voda pod okriljem regionalne anti-narkotičke kampanje, što je navelo Madura da optuži SAD da "fabrikuju" rat protiv njega.

Bloomberg

 

Taj sukob sada je doveo do hapšenja venecuelanskog lidera, postavljajući pitanja ne samo o njegovoj sudbini, već i o tome šta sledi za naciju koja je pretrpela toliko toga. Maduro (63) biće izveden pred američki sud po krivičnim optužbama, rekao je senator Mike Lee u objavi na X-u rano u subotu, nakon telefonskog razgovora sa državnim sekretarom Marcom Rubiom.

Neposredno se sada postavlja pitanje i o venecuelanskoj opozicionarki Maríi Corini Machado, koja je prošle godine dobila Nobelovu nagradu za mir za svoj prodemokratski angažman. Ona je napustila svoje skrovište u Venecueli da bi otputovala u Oslo kako bi primila nagradu, a potom je sredinom decembra napustila Norvešku i uputila se ka nepoznatoj destinaciji. Rekla je da namerava da se vrati u Venecuelu.

Machado i njen tim radili su na planu tranzicije za prvih 100 sati i dana nakon Madurovog odlaska s vlasti.

Izabrani naslednik

Kao lično odabrani naslednik Huga Chaveza, revolucionarnog lidera koji je pretvorio Venecuelu u primer socijalizma, manje harizmatični Maduro je 2013. pobedio na spornim izborima sa malom razlikom. Očuvanje vlasti postalo je njegov prioritet nakon što su cene nafte pale 2014. godine i ekonomija petrodržave Venecuele počela da se raspada. Usred te katastrofe, Maduro je koncentrisao kontrolu u rukama lojalista i vojske, stvarajući paralelne institucije koje su oslablile Kongres pod opozicionom kontrolom.

"Maduro možda u većini društva izaziva mržnju i mnogima od svojih saradnika nije drag," napisao je Javier Corrales, profesor političkih nauka na Amherst koledžu i autor knjige o putu Venecuele ka autoritarizmu. "Ali pokazao je da je lukav arhitekta svog režima - u kom jedini koji zaista mogu da sruše sistem su oni koji imaju najviše da izgube od njegovog kraha."

Od 2014. godine gotovo 19.000 ljudi je uhapšeno zbog protivljenja Madurovoj vladi, iako su mnogi pušteni, podaci su grupe za ljudska prava Foro Penal sa sedištem u Karakasu. Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice navodi da je gotovo osam miliona ljudi napustilo Venecuelu u potrazi za boljim životom. To je zauzvrat postalo političko uporište u zemljama Latinske Amerike, uključujući Čile.

Izveštaj UN-a iz 2019. godine navodio je "dokumentovane slučajeve vanpravnih egzekucija od strane bezbednosnih snaga" i optužio Madurov režim da širi strah među stanovništvom kako bi zadržao vlast. Vlada Venecuele je taj izveštaj nazvala "selektivnom i otvoreno pristrasnom vizijom" ljudskih prava u zemlji.

Lojalan Chavezu

Bivši vozač autobusa i organizator sindikata za karakaski metro sistem, Maduro je svoj uspon gradio na lojalnosti – prvo prema radničkoj klasi, a potom prema Chavezu, svom političkom mentoru. Maduro se prikazivao kao skromni revolucionar oblikovan godinama provedenim na ulicama i ranim putovanjima na Kubu, gde je 1980-ih stekao političku obuku. Bio je ministar spoljnih poslova više od šest godina i kratko potpredsednik pre Chavezove smrti.

Chavez je lično izabrao Madura za svog naslednika u decembru 2012, pre nego što je otišao na Kubu na poslednji tretman za rak. "Moje čvrsto, potpuno, apsolutno mišljenje," rekao je Chavez na televiziji, "jeste da, ako mi se nešto dogodi, vi izaberete Nicolasa Madura za predsednika".

Nakon što je Chavez umro nekoliko meseci kasnije, Maduro se proglasio njegovim sinom, obećao da će mu ostati "lojalan i posle smrti" i tvrdio da je Chavez blagoslovio njegovu predsedničku kampanju kroz pticu koja je cvrkutala dok se on molio.

Uprkos svom samopouzdanju, Maduro nikada nije imao Chavezovu magnetičnu privlačnost. Vremenom je našao utehu u ekscentričnosti – pevao je salsu na skupovima, igrao na bini sa suprugom Ciliom, pogrešno izgovarao reči na engleskom, francuskom ili latinskom i prisećao se svoje mladosti kada je bio dugokosi roker.

Ponekad se šalio na račun toga što ga zovu diktatorom, govoreći da liči na Staljina jer je "velik i ima gustu crnu bradu".

Sindikalni koreni

Nicolas Maduro Moros rođen je 23. novembra 1962. godine u Karakasu. Njegov otac, Nicolas Maduro García, bio je istaknuti sindikalni lider. Njegova majka bila je Teresa de Jesús Moros.

Bio je predsednik studentskog sindikata u srednjoj školi Jose Avalos u El Valjeu, radničkom naselju na periferiji Karakasa. Kao vozač autobusa, organizovao je sindikat zajedno sa svojim ocem. Takođe je postao aktivan u MBR-200, civilnom krilu Chavezovog vojnog pokreta, dok je Chavez bio u zatvoru zbog neuspelog pokušaja puča 1992. godine.

Cilia Flores, koja je predvodila pravni tim koji je 1994. godine izborio Chavezovu slobodu, postala je Madurova supruga 2013. Iz prethodnog braka, Maduro je imao sina, Nicolasa Madura Guerra, poznatog kao Nicolasito.

Maduro je 1999. izabran za član Nacionalne ustavne skupštine, tela sazvanog da sastavi novu ustavnu povelju. Godinu dana kasnije izabran je u Nacionalnu skupštinu, gde je napredovao do funkcije predsednika skupštine.

Chavez je 2006. imenovao Madura za ministra spoljnih poslova, sa pozicije sa koje je pojačavao Chavezovu vatrenu retoriku. Na regionalnom samitu 2007. nazvao je tadašnju američku državnu sekretarku Condoleezzu Rice licemerkom i uporedio američko postupanje prema osumnjičenima za terorizam sa aktima izvršenim pod Adolfom Hitlerom. Rice je kritikovala Chavezovu vladu zbog zatvaranja privatne televizijske stanice.

Chavezova bolest dovela je do toga da 2012. godine, u oktobru, Maduro bude imenovan za potpredsednika, čime je postavljen put da kasnije preuzme predsedničku funkciju.

Protesti na ulicama

U početku je Maduro pokušavao da oponaša Chaveza - snažan bariton, vatrene antiimperijalističke govore, pa čak i fraze koje su postale njegov zaštitni znak. Ali Venecuela više nije bila ista zemlja. Mesecima pre nego što su prihodi od prodaje nafte drastično pali 2014. godine, u Karakasu su se svakodnevno održavali protesti zbog nestašica osnovnih proizvoda, najbrže inflacije na svetu i rastućeg kriminala.

Sledeće godine, opozicija je pobedila Madurovu partiju na izborima za Kongres, što je najveća pobeda decenijama. Maduro je odgovorio učvršćivanjem kontrole nad sudovima i izbornim telom, blokiranjem referenduma za opoziv 2016. godine i organizovanjem glasanja koja su isključivala ili zabranjivala njegove rivale.

Hiperinflacija je progutala plate, bolnice su ostale bez lekova, a milioni Venecuelanaca pobegli su pešice preko granice. Nekada moćna državna naftna kompanija PDVSA raspala se pod teretom korupcije i zapuštenosti. Novi ulični protesti 2017. bili su suzbijani suzavcem, gumenskim mecima i vatrenim oružjem. Oko 165 ljudi je stradalo. Izveštaji o kršenju ljudskih prava pritvorenih tokom protesta stizali su u međunarodne organizacije.

Ohrabren, Maduro se kandidovao za drugi mandat i proglasio pobedu nakon izbora 2018. godine, koje su SAD i druge vlade ocenile kao lažne. Nedugo zatim, usred rastućeg nezadovoljstva, preživeo je napad dronom za koji se navodno smatralo da je imao za cilj njegovo ubistvo.

Nacionalna skupština Venecuele, pod kontrolom opozicije, proglasila je njegovu vlast nelegitimnom 2019. godine, što je navelo SAD, Evropsku uniju i više od 50 drugih zemalja da priznaju predsednika tog zakonodavnog tela, Juana Guaida, kao legitimnog privremenog lidera Venecuele. Pritisku je doprinelo i to što su SAD uvele sankcije venecuelskoj naftnoj industriji, centralnoj banci i najbližim Madurovim zvaničnicima. Ipak, vojska je ostala uz Madura, koji je uspešno preživeo Guaidov izazov.

Rivalski parlamenti

Kada je trebalo 2020. izabrati novu zakonodavnu vlast, Madurov odani Vrhovni sud je popunio izborni savet, što je navelo opoziciju da bojkotuje izbore. SAD i EU odbile su da priznaju rezultate, što je Maduru dalo potpunu kontrolu nad Nacionalnom skupštinom, u kojoj su sedeli i njegova supruga i sin. Opozicija je odgovorila produženjem svog mandata izvan ustavnog roka, ostavljajući Venecuelu sa dva rivalska parlamenta i produbljujući ćorsokak koji je paralizovao politiku zemlje.

Pregovori u kojima je posredovala međunarodna zajednica kako bi se politička kriza na kraju rešila, propali su nakon Madurovih demokratskih promašaja.

Nakon malog ustupka SAD pod predsednikom Joeom Bidenom, uslovljenog održavanjem fer izbora, Maduru je odobreno privremeno ublažavanje nekih sankcija na naftnu industriju. Međutim, u julu 2024. kandidovao se za treći mandat dok je zabranio glavnoj opozicionarki Venecuele, Maríi Corini Machado, da se nađe na glasačkom listiću, a dozvolio je vrlo malo međunarodnog nadzora izbora. Vladinim kanalom podržani izborni savet proglasio ga je pobednikom bez pokazivanja dokaza.

Opozicija Venecuele iznela je ogromne dokaze da je Machadoin zamenik, Edmundo González, ubedljivo pobedio. Madurova odbijanja da objavi rezultate glasanja i kasnije gušenje neslaganja izazvali su široku osudu.

Maduro je voleo da sebe predstavlja kao poslednjeg preživelog čuvara Bolivarske revolucije. Ali za milione Venecuelanaca, on je simbolizovao nešto sasvim drugo - spor, iscrpljujući kolaps sna koji je nekada obećavao da će ih izvući iz siromaštva.