Budućnost Ormuskog moreuza tiče se celog sveta

U ovom trenutku, da li će se i kada Ormuski moreuz ponovno otvoriti u velikoj meri zavisi od Irana. Upravljanje tim ključnim morskim prolazom ne bi smelo da zavisi od te zemlje.

Izgledi za postizanje sporazuma kojim bi se obnovio normalan saobraćaj u tom moreuzu u najboljem su slučaju neizvesni. Procenjujući da SAD nisu voljne, a možda ni sposobne za vojnu eskalaciju, iranske vođe deluju ohrabreni: neki već obimnom popisu zahteva iz memoranduma o razumevanju, sklopljenog u junu, dodaju nemoguće uslove, poput zabrane prolaska američkih ratnih brodova kroz moreuz. U međuvremenu, Bela kuća se nada da će njena pomorska blokada na kraju učiniti da Teheran bude popustljiviji.

Bloomberg

Međutim, čak ni kompromis ne bi rešio pitanje kako će se moreuzom upravljati na duge staze. Iran s Omanom razmatra dogovor kojim bi se privremeno razgraničio ulazni pravac uz iransku obalu i izlazni pravac u blizini omanskih obala. Brodari bi koordinisali svoje aktivnosti s vlastima tih zemalja a kasnije bi mogli da plaćaju dobrovoljne "naknade za usluge", oblikovane prema sličnom aranžmanu u Malajskom moreuzu. Centralni kanal očistio od mina i njime bi se odvijao saobraćaj.

Prepuštanje sudbine morskog prolaza samo tim dvema zemljama bila bi greška. Bez obzira na uslove početnog dogovora, Iran će vremenom doći u iskušenje da blokira prolazak određenih brodova i zahteva dodatne putarine, makar samo kako bi potvrdio svoj autoritet. Mali Oman imao bi malo poluga koje bi mu omogućile da se tome usprotivi. Obvezno plaćanje verovatno bi bilo u suprotnosti s Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravu mora i običajnim međunarodnim pravom, čime bi se stvorio presedan koji bi drugi mogli da iskoriste. S druge strane, preuzimanje vlasti bilo bi štetno i za sam Iran: preterane naknade i učestale blokade samo će ubrzati nastojanja da se to usko grlo zaobiđe, a da se i ne spominje rizik od obnavljanja sukoba.

Umesto da upućuje nove pretnje, Bela kuća trebalo bi da gradi širi konsenzus o tome da svako rešenje za moreuz mora biti u skladu s međunarodnim pravom i da ga potvrdi Međunarodna pomorska organizacija UN-a. Već je trebalo da, prema propalom junskom memorandumu, zemlje koje su najviše pogođene, odnosno ostale države Persijskog zaliva, budu konsultovane. Međutim, Kina (koja oko 95 odsto svoje spoljne trgovine obavlja morem), Evropa (približno 74 odsto), Japan (više od 99 odsto) i drugi takođe imaju ogromnu korist od održavanja međunarodnih morskih puteva otvorenima za plovidbu. Svi bi oni trebalo da žele sporazum koji izbegava nove i destabilizujuće presedane i održava određeni međunarodni pritisak na Iran kako bi se pridržavao pravila.

Naravno, te će nacije neće gajiti jednak entuzijazam kada je reč o pomoći SAD da se izvuče iz ove avanture. Evropske zemlje bi mogle biti u boljem položaju da predvode pritisak na UN kako bi svetska organizacija odigrala ulogu u određivanju konačnog statusa moreuza, kao i da potraže podršku Kine. Kina će morati da balansira između zlobnoga zadovoljstva (schadenfreude) - i sopstvene promenjive prakse u poštovanju prava mora, kao i svog dugoročnog interesa za očuvanje pouzdanog i neometanog protoka nafte i gasa kroz moreuz.

Traženje međunarodne podrške nije prvi instinkt sadašnje Bele kuće, koja je ismejavala slabosti globalnog poretka "utemeljenog na pravilima" i zagovarala vrline vojne moći. Sada, kada je udarila u granice te iste vojne moći, možda bi mogla ponovno da razmotri vrednost ovog prvog.