SAD pokazuju Iranu zašto mu je potrebno nuklearno oružje

Koračajući ka govornici u Islamabadu nakon 21 sata pregovora sa Iranom, potpredsednik SAD JD Vance duboko je udahnuo pre nego što je izjavio da su razgovori propali jer je islamska republika odbila da trajno odbaci mogućnost nabavke nuklearne bombe.

"Jednostavno pitanje je da li vidimo suštinsku posvećenost i volju Iranaca da ne razvijaju nuklearno oružje - ne samo sada, ne samo za dve godine, već dugoročno?", rekao je Vance iscrpljenim novinarima ubrzo nakon zore 12. aprila. "To još nismo videli."

Iako je poruka koju je Vance poslao bila jasna, početak njegovog četvorominutnog obraćanja takođe je ukazao Iranu na prednosti posedovanja atomskog oružja: pohvalio je svoje domaćine u Pakistanu, državi koja se oglušila o globalne napore za kontrolu naoružanja kako bi napravila sopstvenu bombu, a kasnije pomogla Teheranu da razvije kapacitete za obogaćivanje. Arhitekta te tajne saradnje, Abdul Qadeer Khan, slavljen je kao heroj u Pakistanu i pomilovan 2004. godine, dan nakon što je na televiziji priznao da je prodavao nuklearnu tehnologiju Iranu, Libiji i Severnoj Koreji. Godinama kasnije nije izražavao žaljenje, govoreći da je delovao uz pomoć pakistanskih lidera - što je tvrdnja koju vlast poriče.

"Ne zanemarujte činjenicu da nijedna zemlja sa nuklearnim kapacitetima nije bila izložena agresiji, okupirana ili su joj granice prekrajane", napisao je Khan za Newsweek 2011. godine, deceniju pre svoje smrti u 85. godini. "Da su Irak i Libija bili nuklearne sile, ne bi bili uništeni na način na koji smo videli nedavno."

Ta tvrdnja važi i danas. Nuklearne sile se i dalje suočavaju sa sukobima manjeg obima i terorizmom, ali one koje su prešle prag izbegle su invazije punog obima ili udare usmerene na promenu režima poput onih koje su SAD i Izrael izveli protiv Irana 28. februara. Desetak drugih vlada nalazi se na korak od bombe, posmatrajući da li pogoršanje globalnih bezbednosnih pretnji čini vrednim rizika od sankcija ili preventivnih napada da bi se ona nabavila.

Vašington i Teheran su sada u pat-poziciji, pri čemu se svaka strana kladi da će ona druga prva popustiti dok obe blokiraju Ormuski moreuz, što potresa tržišta i nanosi ekonomsku štetu. Ključna tačka sporenja ostaje sudbina iranskog nuklearnog programa, pri čemu predsednik SAD Donald Trump poziva nove lidere Irana da ga potpuno obustave. Iran je odbio da popusti: nedavno postavljeni vrhovni vođa Mojtaba Khamenei ove nedelje je obećao da će čuvati nuklearnu i raketnu tehnologiju nacije jednako pažljivo kao i njene granice.

Iskustva Pakistana, Indije i Severne Koreje - jedinih nacija izvan Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT) koje javno tvrde da imaju atomske bombe - pokazuju da Iran sada ima još veći podsticaj da dugoročno razvije nuklearno oružje kao sredstvo odvraćanja. Zemlja je izgubila veliki deo svog konvencionalnog naoružanja, njeni militantni saveznici u regionu pretrpeli su težak udarac, a Trump je zapretio da će izbrisati milenijumima staru civilizaciju Irana, "tako da se nikada više ne vrati". Udari SAD i Izraela usred diplomatskih pregovora takođe su poljuljali veru u to da će bilo kakav dogovor sprečiti buduće napade.

Taj oprez prema SAD širi se i izvan Irana: američki saveznici takođe obnavljaju diskusije o nuklearnim opcijama dok Trump dovodi u pitanje ugovore o uzajamnoj odbrani. U takvom okruženju, percipirana vrednost nuklearnog oružja - i kao sredstva odvraćanja i kao poluge uticaja - raste, a ne opada. I za razliku od perioda Hladnog rata, nejasno je da li će iko uopšte pokušati da preokrene tu tendenciju.

Dok su se nacije utrkivale u izgradnji nuklearnih arsenala 1950-ih, irski ministar spoljnih poslova Frank Aiken osetio je obavezu da podigne glas. Veteran irske borbe za nezavisnost protiv Britanije, upozorio je da svetske sile sada poseduju "vojne resurse da unište sebe i da unište sve nas".

"Naš problem je, dakle, kako da držimo svoje destruktivne moći pod kontrolom", rekao je Aiken Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1958. godine. "Kako izbeći uništenje i anarhiju dok razvijamo i usavršavamo veštine življenja u miru."

Aikenove primedbe pomogle su da se promeni debata o atomskom oružju, pokrećući proces koji je deceniju kasnije doveo do NPT-a. On je ograničio broj nuklearnih sila na pet - SAD, Sovjetski Savez, Kina, Francuska i UK - uz nalaganje pregovora o razoružanju i omogućavanje drugim državama da koriste nuklearnu energiju u civilne svrhe.

Depositphotos

Nisu svi bili zadovoljni. Indija je dugo bila najglasniji kritičar NPT-a, tvrdeći da je on učvrstio "nuklearni aparthejd" dajući šačici nacija monopol na najrazornije oružje na svetu. Suočena sa nuklearno naoružanom Kinom, postala je prva zemlja izvan NPT-a koja je testirala nuklearnu bombu 1974. godine, u okviru "mirnodopske" operacije nazvane "Nasmejani Buda".

"Ne možemo prihvatiti logiku da nekoliko nacija ima pravo da ostvaruje svoju bezbednost preteći opstanku čovečanstva", rekao je indijski lider Rajiv Gandhi Generalnoj skupštini UN 1988. godine. Pozivajući na svetsko razoružanje, on je rekao da je ideja da se samo nekim nacijama može poveriti nuklearno oružje podjednako pristrasna kao i verovanje da su muškarci bolji od žena, da su belci superiorniji od onih koji nisu belci ili da je "kolonijalizam civilizatorska misija".

Do kraja veka, većina zemalja je ratifikovala NPT - uključujući vlast u Južnoj Africi iz doba aparthejda, koja je razvila nuklearno oružje, a zatim ga demontirala pre nego što je Nelson Mandela postao predsednik 1994. godine. To je ostavilo tri države koje su odbile da pristupe sporazumu: Indiju, Pakistan i Izrael, od kojih su sve dugo održavale tajne programe naoružanja. Godine 1998. Indija i Pakistan su se otvoreno proglasili nuklearnim silama, što je izazvalo osudu i ograničene sankcije SAD i drugih nacija.

U isto vreme, desetine zemalja su se zvanično odrekle atomskog oružja i posvetile civilnoj nuklearnoj energiji pod strogim nadzorom NPT-a. Te energetske potrebe postale su još izraženije. Kako električna vozila i data centri za veštačku inteligenciju sada opterećuju elektroenergetske mreže, Međunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA) navodi da oko 50 zemalja upravlja nuklearnim elektranama, planira ih ili razmatra njihovu izgradnju. Oko deset njih je klasifikovano kao latentne nuklearne države, sposobne da naprave bombu u roku od nekoliko meseci ili godina.

Većina tih nacija su saveznici ili bezbednosni partneri SAD, pri čemu je Iran - čiji je nuklearni program počeo 1950-ih uz podršku SAD - jedina država koja je otvoreno neprijateljski nastrojena prema Vašingtonu. Uprkos ponovljenim tvrdnjama da ne teži nuklearnom oružju, uključujući i navodnu fatvu iz 2003. godine sada ubijenog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Khameneija, Iran je jedina nenuklearna država koja je akumulirala zalihe uranijuma obogaćenog do 60 odsto, što ga dovodi na nekoliko dana od mogućnosti da napravi bombu. IAEA navodi da taj materijal nema kredibilnu civilnu upotrebu i da je dovoljan za oko 10 bojevih glava.

Sudbina tih zaliha ostaje nejasna nakon kampanje bombardovanja SAD i Izraela, kao i status centrifuga potrebnih za dalje obogaćivanje. U svakom slučaju, novo rukovodstvo Irana je reklo da niti će predati materijal, niti će obustaviti obogaćivanje.

"Trump tvrdi da Iran ne može da koristi svoja prava u oblasti nuklearne energije, ali ne navodi na osnovu kog zločina nam ih uskraćuje", rekao je iranski predsednik Masoud Pezeshkian u aprilu. "Ko je on da uskrati jednoj naciji njena prava?"

Severna Koreja je 2003. godine postala prva - i još uvek jedina - zemlja koja se povukla iz NPT-a, ubrzo nakon što ju je tadašnji predsednik SAD George W. Bush označio kao deo "osovine zla" zajedno sa Irakom i Iranom. Invazija na Irak predvođena SAD, praćena svrgavanjem libijskog lidera Moammara Qaddafija nakon što se odrekao nuklearnog programa, učvrstila je stav Pjongjanga da samo atomsko oružje može odvratiti Vašington.

Lider Severne Koreje Kim Jong Un | Depositphotos

"Sve dok postoji nuklearno naoružana država koja je neprijateljski nastrojena prema Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji, naša nacionalna bezbednost i mir na Korejskom poluostrvu mogu se braniti samo putem kredibilnog nuklearnog odvraćanja", rekao je tadašnji severnokorejski ministar spoljnih poslova Ri Yong Ho 2016. godine.

Nasuprot svojoj odluci da napadne Iran, Trump je nastojao da ubedi Severnu Koreju da odustane od svojih nuklearnih ambicija putem diplomatije. Na samitu sa Kim Jong Unom u Singapuru 2018. godine, prvom ikada između lidera ove dve nacije, Trump je otvorio konferenciju za novinare prikazivanjem video-snimka koji je prikazivao futurističku Severnu Koreju sa modernim gradovima, odmaralištima na obali i belim konjima koji galopiraju u okeanu - ukoliko on odabere put razoružanja. Trump je primetio da je osam severnokorejskih zvaničnika bilo "fascinirano" snimkom kada im ga je pustio na iPadu tokom sastanka sa Kimom.

"Imaju sjajne plaže", rekao je Trump tada. "Vidite to kad god ispaljuju svoje topove u okean, zar ne? Rekao sam: 'Čoveče, vidi taj pogled. Zar to ne bi bio sjajan prostor za apartmane pozadi?'"

Taj napor je propao godinu dana kasnije u Hanoju. Razgovori u hotelu Metropole na kraju su se urušili zbog nedostatka poverenja. Trump je zahtevao potpuno demontiranje nuklearnog programa Severne Koreje pre ukidanja sankcija, dok je Kim predložio postepene korake koji bi ostavili neke objekte netaknutim - što je video kao neophodno dok SAD ne povuku trupe iz Južne Koreje i svoj širi nuklearni kišobran nad regionom, uključujući Japan.

U eri NPT-a, većina vlada koje su napustile programe nuklearnog oružja ili su popustile pod pritiskom SAD ili su zaključile da ekonomski troškovi nadmašuju koristi. Brazil i Argentina su se 1990. godine dogovorili da demontiraju svoje programe i prihvate inspekcije, dok je Švajcarska prekinula svoje napore zbog visokih troškova i rastućeg protivljenja javnosti. Južna Koreja i Tajvan i dalje se oslanjaju na SAD u pogledu odbrane, dok se Švedska na kraju pridružila NATO-u nakon ruske invazije na Ukrajinu.

Raspad Sovjetskog Saveza ostavio je hiljade nuklearnih bojevih glava raspoređenih širom bivših satelita Ukrajine, Kazahstana i Belorusije, čime je Kijev nakratko dobio treće po veličini zalihe na svetu. Traumatizovane Černobiljom i ekološkom štetom od nuklearnih testova, Belorusija i Kazahstan su se odrekli svojih bez većeg otpora. Ukrajina, zazirući od buduće agresije, uspela je da dobije samo bezbednosno "uveravanje", a ne "garanciju" u Budimpeštanskom memorandumu iz 1994. godine pre nego što je predala svoje oružje - što je obaveza koja nije uspela da spreči rusku aneksiju Krima 2014. godine i invaziju punog obima 2022. godine.

"Osećam ličnu odgovornost jer sam ih naterao da pristanu da se odreknu nuklearnog oružja", rekao je 2023. godine bivši predsednik SAD Bill Clinton, koji je potpisao Budimpeštanski memorandum. "I niko od njih ne veruje da bi Rusija izvela ovo da Ukrajina i dalje ima svoje oružje."

Bill i Hillary Clinton | Bloomberg

Međunarodna osuda odmetnutih nuklearnih programa obično ima rok trajanja.

Sankcije SAD i Indiji i Pakistanu uvedene nakon njihovih nuklearnih testova 1998. godine ukinute su samo nekoliko dana nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. SAD je bio potreban hladnoratovski saveznik Pakistan da napadne talibane u Avganistanu, dok je Indija postala ključni partner u američkim naporima da se bori protiv terorizma i suprotstavi Kini. Izrael nikada nije potpisao NPT, održava politiku nuklearne dvosmislenosti i dugo uživa u pouzdanom vetu SAD u UN.

Kim Jong Un takođe počinje da izlazi iz izolacije. Manje od decenije nakon što su se Kina i Rusija pridružile SAD u sankcionisanju njegovog režima, Severna Koreja je potpisala novi odbrambeni pakt sa Moskvom i postala ključni dobavljač oružja i vojnika za rat ruskog predsednika Vladimira Putina u Ukrajini. Prošle godine, Kim je srdačno razgovarao sa Putinom i kineskim predsednikom Xi Jinpingom na vojnoj paradi u Pekingu.

Od propasti razgovora u Hanoju, Kim je dodatno ojačao svoje nuklearno odvraćanje i pregovaračku poziciju: njegov arsenal je sada skoro dovoljno velik da bi potencijalno mogao da nadvlada raketnu odbranu SAD. On ima mnogo manje potrebe da nudi ustupke u zamenu za ublažavanje sankcija, a svaki budući dogovor će verovatno biti fokusiran na ograničavanje kapaciteta Severne Koreje, a ne na njihovo eliminisanje. Trump, u međuvremenu, redovno obasipa Kima pohvalama, govoreći prošle godine da njih dvojica imaju "sjajan odnos".

Trumpovo poštovanje prema Kimu, zajedno sa odnosom Vašingtona prema državama koje su nekada bile pod sankcijama poput Indije i Pakistana, pokazuje Iranu koliko brzo nuklearno oružje može promeniti geopolitičku realnost. Iran nema istu stratešku vrednost za velike sile, ali njegova sposobnost da poremeti protok nafte kroz Ormuski moreuz daje mu ogroman uticaj na svetsku privredu. Naredni meseci će testirati da li Teheran može da apsorbuje ekonomsku bol zbog opiranja Trumpu i pretvori svoj geografski položaj u strateški štit protiv udara SAD i Izraela.

Bloomberg

Trump se sada suočava sa izazovom da se posveti dugotrajnom ratu ili da ubedi Iran da diplomatija i ekonomski podsticaji nude održiviji put opstanka od nuklearnog odvraćanja. Taj argument je teže izneti nakon što je on raskinuo sličan dogovor koji je Iran sklopio sa Obaminom administracijom 2015. godine, ubio njegovo rukovodstvo i naneo neprocenjivu ekonomsku štetu. Iako je Trump obećao Iranu "sjajnu i prosperitetnu budućnost", ponavljajući svoje obećanje o severnokorejskim apartmanima, on je to povezao sa pretnjama da će bombardovati naciju "tako da je vrati u kameno doba, gde i pripada".

Ako Iran na kraju nabavi nuklearno oružje, druge sile Bliskog istoka - uključujući Saudijsku Arabiju, Egipat i Tursku - mogle bi slediti taj primer. To bi moglo da izazove masovni egzodus iz NPT-a, naročito ako saveznici SAD u Aziji više ne budu imali veru u bezbednosne garancije Vašingtona. Ankete u Južnoj Koreji pokazuju da je podrška nabavci nuklearnog oružja na rekordnom nivou, a ta tema više nije tabu ni u Japanu - jedinoj zemlji koja je pretrpela atomske napade.

Neki stratezi tvrde da je svet sa više nuklearnog oružja zapravo bezbedniji, na osnovu pretpostavke da bi svaki napad doveo do uzajamnog uništenja. Indijski lider Rajiv Gandhi odbacio je taj stav kao "opasnu nebrigu" 1988. godine, upozoravajući na rizike koje predstavljaju ludaci, nesreće i "kompjuteri programirani za Armagedon" - što je zabrinutost koja je još izraženija uz autonomnu veštačku inteligenciju i sisteme autonomnog oružja.

Aiken, otac NPT-a, izneo je slično upozorenje decenijama ranije, govoreći da bi bilo "tragično" ako bi manje nacije dobile nuklearne bombe, s obzirom na to da su rivalstva između njih "tako gorka da jedna ili druga strana možda ne bi oklevale da upotrebe takvo oružje".

Osim ako podsticaji ne počnu da se menjaju za Iran i druge srednje sile koje mogu brzo da naprave nuklearno oružje, svet bi to uskoro mogao da sazna.