Razbojnik i brutalni general – novi iranski vođa koji se uzda u rat

"Svako ima plan dok ne dobije udarac u lice", izjava je legendarnog boksera Mikea Tysona koja vrlo dobro sažima situaciju nakon osam nedelja iranskog rata. Čini se da je konflikt dospeo u slepu ulicu, a improvizacija je svakodnevno prisutna na obe strane. Američki predsednik Donald Trump u iranskoj priči spoznaje ono što su gotovo svi njegovi prethodnici u Ovalnom kabinetu već znali - SAD su te koje započinju ratove, ali ih ne moraju nužno i završiti. Za tango je potrebno dvoje, a glavni Trumpov problem trenutno je taj što SAD u Iranu nema partnera za ples mira.

S kim bi SAD na iranskoj strani zapravo trebalo da razgovaraju? Kakav uticaj imaju novi vrhovni vođa Mojtaba Khamenei i, s druge strane, uticajni generali? Da li je novi politički vrh u Teheranu uopšte jedinstven i šta sve to znači za eventualno okončanje konflikta koji podstiče duhove globalne energetske krize?

Ekonomski bes

Nakon što su pregovori u Islamabadu između SAD i Irana ostali da vise u vazduhu, svet se našao u svojevrsnom međuprostoru između rata i mira, koji obeležava međusobno ekonomsko iscrpljivanje. Prema izveštavanju "The Wall Street Journala", SAD su blokadu Ormuskog moreuza proširile na zaplene iranskih transportnih brodova i tankera po svetskim morima. Time pokušavaju da na iransku blokadu Ormuza i posledični pritisak na američku i globalnu ekonomiju odgovore ekonomskom blokadom Irana.

Nakon što su SAD od regenerisanog iranskog režima dobile poslovični udarac u lice, američka taktika se promenila - umesto na uništenje vojnih i političkih kapaciteta Irana, od sada se klade na ekonomsko iscrpljivanje protivnika. Trumpova logika pritom je da će iranski pregovarači, slično kao i on, biti spremni na kompromise kada ekonomska cena konflikta, odnosno blokade postane previsoka. Tome je prilagođen i naziv nove operacije "Ekonomski bes", koji već u samom imenu ukazuje na održavanje američkog pritiska na iranski režim.

Prema nekim procenama, Iran zbog ovih okolnosti gubi čak 435 miliona dolara prihoda dnevno od trgovine, kaže Miad Maleki, bivši zvaničnik američkog ministarstva finansija i viši saradnik Foundation for Defense of Democracies. Iranu je taj novac potreban za obnovu stotina gradova i sela, ključne infrastrukture i industrijskih kapaciteta uništenih u vazdušnim napadima. Režim je svestan da bi ekonomska drama mogla da ugrozi njegov opstanak.

"Dosad je iranska nafta, uprkos sankcijama, nekako dolazila prvenstveno do azijskih kupaca poput Kine ili Indije, a nakon blokade to je teže i znači povećani pritisak na druge dobavljače i kanale", rekao je o ceni koju blokadom plaća teheranski režim Aleš Lokar, šef upravljanja ulaganjima u akcije u Generali Investments. Iako se Trumpova kontrablokada Ormuza čini kao poluga američkog pritiska, Lokar upozorava da taj pristup ima ograničenja: "Blokadom najviše dobijaju SAD kroz povećani izvoz, ali i oni su blizu limita."

Dodatan izazov jeste to što SAD time vrše pritisak na samo jednu od pet kritičnih tačaka autokratija. Poznati istraživač autokratija Stephen Kotkin je u podkastu za Foreign Affairs nabrojao pet (pred)uslova za opstanak autokratskih režima: represivni aparat, prihodi za održavanje sistema, nadzor nad svakodnevnim životom građana, uverljivo objašnjenje o pojavi i usponu režima te odgovarajući međunarodni poredak, odnosno okruženje u kojem režim može opstati.

Raskol i prevlast tvrde linije

Drugi je problem to što nije jasno s kim SAD pregovaraju i kakvi su njihovi zahtevi. Potpredsednik JD Vance, koji je dosad vodio pregovore s Iranom, tvrdi da je osoba koja zapravo vodi državu u Iranu Mohammad Bagher Ghalibaf, novi predsednik parlamenta i bivši general. Prema njegovim rečima, iranska delegacija pod njegovim vođstvom navodno želi da sklopi dogovor. Takođe, Donald Trump je novo iransko vođstvo proglasio manje radikalnim i mnogo razumnijim.

Analitičari poput Terryja Hainesa uzdržani su u vezi sa kooperativnošću novih lica. Trump je na zahtev Pakistana produžio primirje u Iranu samo dok suprotstavljeni delovi iranske vlade ne sastave bar jedno zajedničko polazište, procenjuje osnivač agencije Pangaea Policy, koja priprema geopolitičke i makroekonomske prognoze za institucionalne investitore i donosioce odluka.

"Raskol u vladi između kadrova garde IRGC-a i civilnog dela očigledan je već nekoliko dana. Vojska je u usponu." Terry Haines upozorava da investitori prekid ne bi trebalo da shvataju previše optimistično, iako je to bolje od nastavka vojnih operacija. "Kratka pauza sigurno ne znači pozitivan prelaz u mir", oprezan je.

Gordijev čvor iranskog rata u velikoj meri je samonanesena prostrelna rana američko-izraelskog napada, koji je uvodnim likvidacijama rukovodeće-zapovednih struktura, uključujući vrhovnog verskog vođu ajatolaha Alija Khameneija u Teheranu, utvrdio još radikalniju struju. Nove vođe države su, bez obzira na izjave Vašingtona, još više buntovni, militaristični i nepromišljeni nego njihovi prethodnici.

Osim Mohammada Baghera Ghalibafa, za svakodnevne operacije iranske vlade trenutno su odgovorni general Mohammad Bagher Zolghadr, koji vodi Vrhovno veće za nacionalnu bezbednost, i brigadni general Ahmad Vahidi, novi zapovednik garde IRGC-a. Upravo je iranska garda osmislila strategiju za iranske napade na Izrael i države Persijskog zaliva, zajedno sa zatvaranjem Ormuza.

Zolghadr je nakon izraelske likvidacije iz vazduha nasledio pragmatičnog Alija Larijanija. On je u januaru nadzirao sprovođenje represije nad demonstrantima, ali se smatrao umerenijim od Zolghadra. Bivši zapovednik pripada prvoj generaciji IRGC-a, utemeljene nakon islamske revolucije 1979. godine, koja se borila u iransko-iračkom ratu. Obavljao je niz visokih vojnih i bezbednosnih funkcija, uključujući mesto načelnika glavnog štaba IRGC-a i zamenika vrhovnog zapovednika garde.

Mohammad Bagher Zolghadr je čovek koji je sredinom aprila demantovao navode iranskog ministra spoljnih poslova Abbasa Araghchija da je Ormuz ponovo otvoren za komercijalnu plovidbu, što je označio kao "odstupanje od mandata delegacije". Njegovo imenovanje za sekretara Vrhovnog veća za nacionalnu bezbednost ukazuje na prevlast tvrde vojne linije koja konsoliduje vlast IRGC-a.

Vahidi je bivši zapovednik specijalnih snaga Quds, a ujedno i arhitekta iranske strategije asimetričnog ratovanja i obaveštajnih operacija. Pre imenovanja na čelo IRGC-a, Vahidi je bio iranski ministar odbrane i unutrašnjih poslova, dok je u Argentini za njim izdat nalog za hapšenje zbog navodne uloge u bombaškom napadu na jevrejski centar u Buenos Ajresu 1994. godine, u kojem je ubijeno 85 ljudi.

Mohammad Ali Shabani, urednik medijskog portala Amwaj Media, koji se specijalizuje za Bliski istok, napisao je da su Vahidijevi prethodnici na čelu IRGC-a "u poređenju s njim bili učitelji. To je brutalan čovek". Upravo je Vahidi, prema izveštavanju "The New York Timesa", onaj koji je insistirao na neučestvovanju iranske strane u pregovorima sa SAD prošlog utorka, kada je u Islamabadu prvobitno bio najavljen dolazak JD Vancea.

Paradoks na dve noge

Uprkos Ghalibafovom preuzimanju inicijative u pregovorima u Pakistanu, Vahidi i Zolghadr se u pozadini smatraju mnogo uticajnijima od njega. Ghalibaf je važna karika, ali nije onaj koji ima stvarnu vlast u Iranu, procenjuje Danny Citrinowicz, bivši oficir izraelske vojno-obaveštajne službe. "U najboljem slučaju, na pregovore će doći sa jasnim ograničenjima koja će prethodno definisati Teheran. Nije ni ovlašćen ni sklon kompromisima oko ključnih strateških pitanja", napisao je na mreži X.

"Ghalibaf je paradoks na dve noge", smatra predavač međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka u Ljubljani Faris Kočan, govoreći o čoveku koji se, slično kao Zolghadr i Vahidi, tokom iransko-iračkog rata afirmisao kao deo grupe iskusnih zapovednika IRGC-a. Profesor kaže da je suština postrevolucionarnog poretka između ideologije i pragmatizma, nacionalnog interesa i transnacionalne revolucije, konfrontacije i aklimatizacije, između otpora i obnove.

Ključno pitanje jeste u kakvom je stanju Mojtaba Khamenei, koji je prema izveštavanju CNN-a i The New York Timesa u uvodnim napadima teško ranjen (navodno mu je amputirana noga), unakažen (biće potrebna plastična rekonstrukcija lica) i otežano govori. Uprkos tome, probudio se iz kome i navodno je pri svesti, ali je pod strogom stražom, zbog čega su komunikacija s njim, a posledično i vođenje države, otežani.

Odlučivanje je stoga prepustio generalima, dok se u međuvremenu reformističke frakcije i tvrda linija otimaju za politički uticaj, a njihovo nejedinstvo otežava pregovarački proces. NYT navodi da su Khameneijeve bliske veze s generalima s kojima je odrastao, boreći se kao tinejdžer u iransko-iračkom ratu, omogućile njihovu prevlast. Alijev sin nije vešt u navigiranju između frakcija i njihovih kompleksnih odnosa, procenjuju obaveštajni izvori, zbog čega nije ništa više od marionete.

Poznavaoci Irana, poput Afshona Ostovara, docenta za bezbednosne studije na Pomorskoj postdiplomskoj školi u Kaliforniji, procenjuju da je rat uzrokovao preobražaj političkog sistema iz teokratije u vojnu autokratiju. Kler gubi uticaj, dok jača moć militantnih generala koji nisu spremni na kompromise oko temeljnih geopolitičkih ciljeva islamske republike.

"IRGC je doduše prvenstveno vojska, ali je u stvarnosti i akter spoljne politike, strateški i unutrašnji akter", rekao je za časopis Foreign Affairs. "Vrhovni vođa je prema ustavu odgovoran za duhovna pitanja i stoga nema inherentnu političku moć. Dakle, jedini razlog zašto vrhovni vođa danas ima moć jeste odanost IRGC-a."

Izabrani reformistički predsednik Masud Pezeshkijan i njegov kabinet takođe su gurnuti u ulogu autsajdera; naloženo im je da se usredsrede na funkcionisanje države, poput obezbeđivanja hrane i goriva, dok su političke odluke koncentrisane u rukama vojnog vrha kojim upravljaju Ghalibaf, Zolghadr i Vahidi.

"Lično ga doživljavam kao nekoga ko dolazi iz revolucionarnog gnezda, ali i kao izrazito pragmatičnog, čak tehnokratskog vođu", kaže Kočan o Ghalibafu, pominjući njegov mandat gradonačelnika Teherana, gde je "dosta toga modernizovao". Na osnovu toga, politikolog procenjuje da je on sa stanovišta SAD prikladan pregovarač jer ima "legitimitet kod kuće, a istovremeno zna da sluša i prihvata kompromise."

Tokom 2008. godine "Times" je o njemu izveštavao kao o autoritarnom modernizatoru koji je stekao ugled nekoga ko stvari istera do kraja. Tada je izjavio da se zalaže za liberalizaciju Irana kako bi privukao strana ulaganja, ali i da režim ne nastoji da napravi nuklearno oružje te da je dijalog sa SAD moguć.

Iako je u karijeri više puta pokazao veštine vođenja, Ghalibaf je po svim merilima nasilan režimski čovek koji je učestvovao u silovitom gušenju ustanaka. Primera radi, januarske protivrežimske proteste nazvao je operacijom SAD i Izraela, dok je istovremeno pohvalio policiju i versku paravojnu organizaciju Basij za njihovo brutalno suzbijanje.

Na početku svoje karijere, 1999. godine, kao zapovednik vazduhoplovnih snaga krenuo je na demonstrante na motociklu naoružan palicom, navodi "The New Yorker". Kao načelnik iranske policije, 2003. godine igrao je centralnu ulogu u nasilnom suzbijanju studentskih demonstracija te se hvalio da je policiji naredio da puca na demonstrante.

Kako pominje Kočan, između 2005. i 2017. godine, na mestu gradonačelnika glavnog grada poboljšao je saobraćajnu infrastrukturu i uredio javni prevoz, ali je pritom izazvao sumnju na korupciju; 2022. godine bio je izložen kritikama kada je njegova porodica navodno kupila luksuzne stanove u Istanbulu.

Pragmatičnog Alija Larijanija u iranskoj upravljačkoj nomenklaturi nasledio je Mohammad Bagher Zolghadr.

Od optimizma do kopnenog rata

Sagovornici Bloomberg Adrije uprkos svemu ostaju optimistični po pitanju postizanja dogovora između SAD i Irana. "Naša osnovna pretpostavka i dalje ostaje da će u dogledno vreme biti sklopljen nekakav dogovor koji će ublažiti situaciju i donekle sniziti cene, iako će cene nafte u nastavku godine biti više nego što su bile pre sukoba", kaže upravnik imovinom. Što se tiče tržišnih prognoza, procenjuje da je situacija pozitivna za akcije kompanija iz energetskog sektora, "koji, uz sektore materijala, industrije, snabdevanja te selektivno akcija AI-ja, ostaje preferencija investitora za nadolazeće nedelje i mesece."

Politikolog Kočan smatra da će put do dogovora biti trnovit jer će Ghalibaf morati da ostavlja utisak da se bori protiv američke hegemonije, da pregovara i da će uspeti da se izbori u korist Irana. "Zato možemo biti oprezno optimistični po pitanju eventualnog dogovora."

Geopolitički stručnjak Terry Haines u međuvremenu pominje probleme sa nesuglasicama na iranskoj strani: "Sve zajedno je prilično jednostavno. Pritisak SAD, uključujući blokadu moreuza, nastaviće se sve dok se Iran ne odluči i ne prevlada unutrašnje nesuglasice." Potom će se razgovori približiti kraju ili će ponovo započeti rat za otvaranje moreuza, a možda čak i onemogućivanje iranskih kapaciteta za izvoz nafte, smatra on. Ti kapaciteti su u 90 odsto slučajeva koncentrisani na ostrvu Harg, za koji su se pre primirja pojavila nagađanja da bi ga SAD mogle zauzeti amfibijskim napadom i vojnim čizmama na iranskom tlu. Inače katastrofalna eskalacija je, s obzirom na nedostatak razumevanja, koherentne strategije i radikalnost stavova na obe strane, daleko od nemoguće.