.webp){kind=icon}
Evropske vlade suočene su sa izborom kakvu će krizu imati: energetsku ili fiskalnu. Globalna privreda možda visi o koncu.
Procene o veličini šoka cena energije variraju, ali jedna prihvatljiva procena kreće se od šest do osam odsto BDP-a za Evropu. Jedan od odgovora na taj šok bio bi dopustiti rast cena energije i dopustiti privatnom sektoru da se prilagodi. To bi značilo veće troškove za proizvodnju, veće račune za grejanje i niži raspoloživi dohodak za potrošnju na druga dobra i usluge. Uopšteno gledano, to bi bilo poput šoka cena energije 1979. i recesije koja je usledila.
Imajte na umu da je veličina recesije obično veća od veličine početnog cenovnog šoka. Kako se neki sektori počnu smanjivati, oni sa sobom ruše druge sektore. Cene imovine će takođe pasti, što zauzvrat šteti investicijama i potrošnji. Ekonomisti to ponekad nazivaju "teorijom realnog poslovnog ciklusa", granom nauke koja istražuje kako se početni negativni događaj može proširiti.
Bloomberg
To nije samo izmišljena ekonomska priča. Nedavni podaci pokazuju da je nemački izvoz ozbiljno pogođen, iako je deo tog pada posledica problema koji nisu u vezi sa energijom.
To zvuči sumorno, ali važno je shvatiti da postoji drugačiji, mada jednako sumoran put: vlade bi mogle prihvatiti ovaj šok cena energije i umesto toga ga pretvoriti u fiskalni šok.
Ako vlada ublaži povećanja računa za energiju, to bi bilo kao da se šok cene energije nije dogodio. U svom ekstremnom obliku, takva bi politika bila teško izvodljiva, ali već ima nekih pomaka u tom smeru. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva bi mogla da izdvoji i do 200 milijardi funti da sačuva privredu Ujedinjenog Kraljevstva od šokova cena energije, iako će veliki deo šoka i dalje pogoditi privredu. Nemačka je takođe predstavila plan za trošak oko 200 milijardi evra za zaštitu privrede od šokova cena energije.
Vlade mogu pokušati da ograniče šokove cena energije na različite načine. Mogu da probaju da ponovno ožive potrošače i preduzeća pomoću subvencija i transfera dohotka ili mogu da ograniče cene i zatim poprave stanje u energetskim kompanijama. Bez obzira na tačnu kombinaciju politika, dodatni trošak će stvoriti veliku rupu u državom budžetu.
Kad bi vlada preuzela na sebe celokupni dodatni trošak cena energije, to bi je koštalo od šest do osam odsto BDP-a, a taj bi trošak morao biti saniran svake godine ako bi cene energije ostale visoke. To bi zahtevalo veće zaduživanje države, veće poreze, više štampanja novca ili neku kombinaciju tih opcija.
Bloomberg
Dobra je vest da pretvaranje energetske krize u fiskalnu krizu ne širi visoke troškove energije na celu ekonomiju. Loše vesti su dvojake. Prvo, držanje cene energije niskom ne podstiče štednju. Drugo - i još važnije - fiskalna kriza je još uvek kriza. Čak i ako vlada izbegava dodatno zaduživanje, koliko ima prostora za povećanje poreza, s obzirom na ekonomska i politička ograničenja?
U kasnim 1970-im nije bilo pokušaja da se kriza cena energije pretvori u (moguću) fiskalnu krizu. Vlade tada nisu mislile da bi se mogle izvući iz nivoa zaduživanja sa kojim se sada rutinski suočavaju.
Dakle, ovo je trenutak inovacije politike: nazovite to fiskalizacijom ekonomskih problema. Pandemija je još jedan primer iz skorašnje istorije. Koliko dugo svet može fiskalizirati svoje probleme? Može li fiskalizacija pomoći svetu da izbegne velike ekonomske krize?
Možda je ovo tek početak za ogromne dugove koji se plaćaju kao osiguranje od loše sreće. Možda su i tržišta obveznica na rubu pobune protiv takvog kontinuiranog zaduživanja - a takav će dug uništiti fiskalni dogovor Evropske unije, s obzirom na zajedničko mišljenje da će barem neke od tih zemalja na kraju zloupotrebiti svoje privilegije zaduživanja. Realne kamate, podsetimo, u poslednje vreme rastu.
Ukratko: nijedan od ovih scenarija nije posebno optimističan, niko zapravo ne zna šta radi, a konačni ishod će verovatno diktirati tržište obveznica. Želim vam prijatan dan.
