Beogradska tragedija od koje strepe svi

U društvu se kreativnost suzbija, isticanje i svojevrsnost se ne podstiču. Otuda i vera da se klin klinom izbija, da se nasilje može umanjiti još većim nasiljem. Stop nasilju!

Beograd su početkom maja pogodila dva stravična zločina – prva školska pucnjava na Balkanu u stilu američkog Kolumbajna i masakr u Mladenovcu koji je počinio naoružani mladić odranije poznat policiji. Zločin počinjen u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" izazvao je kolektivni šok i strepnju u domaćem društvu, ali i širom Adria regiona, o čemu svedoči proglašenje dana žalosti tim povodom i u susednim državama Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Čak je i sednica Evropskog parlamenta započeta minutom ćutanja kao pomen nevinim žrtvama ova dva masovna ubistva.

Trinaestogodišnji dečak usmrtio je iz pištolja osmoro svojih vršnjaka i čuvara škole, dok je ranio još šestoro dece i svoju nastavnicu istorije. Zločin počinjen sutradan u seoskoj sredini u blizini varoši Mladenovac, koja administrativno pripada gradu Beogradu, nije bio direktno povezan sa školskim ubistvima. Moguće je, naravno, da je njemu doprinela opšta atmosfera napetosti i straha, ali je vinovnik ovog zločina dvadesetjednogodišnji mladić koji je već privođen za nelegalno držanje oružja, a policijski pretres njegovog doma rezultirao je pronalaskom ne samo vatrenog oružja već i četiri ručne granate. Za razliku od pucnjave u školi, mladenovačka ubistva su se desila u ranim jutarnjim satima, sa četvrtka na petak, usled svađe budućeg ubice sa svojim prijateljima koji su roštiljali na otvorenom. Tu je otvorio vatru na grupu ljudi, a onda je, slomivši sve granice uzdržavanja, seo u svoja kola i iz iste automatske puške pucao na prolaznike koji su mu se slučajno našli na putu. Usmrtio je osmoro ljudi te noći.

Ova dva surova zločina podstakla su široku debatu u srpskom društvu, ali i u susednim državama. Prva društvena pojava, koja se svakako ističe, jeste gotovo potpuna uverenost društva da se školske pucnjave dešavaju isključivo na Zapadu, tačnije u Sjedinjenim Američkim Državama. Dakle, primarni problem je upravo u toj uverenosti da problema nema, da su problemi u nekom drugom društvu, a da je balkansko društvo na takve pojave imuno. Prateći podelu na tradicionaliste i moderniste, podelu koja se može naći ne samo u Adria regionu već širom zapadne civilizacije kojoj pripadamo, razdelile su se i društvene osude po pitanju ko je kriv za zločin u školi.

Tradicionalisti su imali spreman odgovor – krive su "zapadne vrednosti". Istu izjavu je dao i ministar obrazovanja u Vladi Srbije Branko Ružić, koji je svega par dana kasnije, pod pritiskom javnosti, bio primoran da podnese ostavku. Pored mnoštva komentara na društvenim mrežama, čak su i domaći medijski portali objavili nekolicinu intervjua sa psiholozima „stare garde“ za koje je „batina iz raja izašla“. Sudeći po tradicionalistima, mali dečak je upucao svoje drugare jer roditelji više ne mogu da primenjuju fizičko nasilje prema deci, a nastavnici više ne mogu da primenjuju drakonske kazne protiv svojih učenika. Naravno, tu je bilo i sugestija da dečaku ubici i njegovoj porodici nedostaje vere, iako se ništa ne zna o njihovim religijskim ubeđenjima. U principu, tradicionalisti su predložili jednostavno rešenje, u konceptualnom smislu ono izgleda ovako – batina u levoj, a Biblija u desnoj ruci nastavnika/roditelja.

Bloomberg Businessweek Adria

Modernisti su nastupili sa suprotnih pozicija – oni su uzroke videli u neskrivenom slavljenju osuđenih ratnih zločinaca (mural generala Ratka Mladića se nalazi svega 200 metara od škole "Vladislav Ribnikar"), te u rasprostranjenoj kulturi nasilja u porodici, zapravo u nedostatku tih "zapadnih vrednosti" koje pominju tradicionalisti. 

Ove dve strane prosto tumače te vrednosti na drugačiji način – tamo gde modernisti vide slobodu da svako bude ono što jeste, dokle god ne ugrožava tuđu slobodu, tradicionalisti vide raspad kolektiviteta. Jedni u ličnoj slobodi vide pozitivnu silu, a drugi destruktivnu stihiju koju treba ograničiti postojanjem kolektivnog morala. Možda priroda zločina dečaka iz "Ribnikara" nije odgonetnuta nijednom od ovih dveju pozicija, te u njegovom ponašanju presudnu ulogu igra metafizičko zlo, nad kojim su glavu lomili mnogobrojni filozofi i pisci.

Ipak, posmatrajući ovo naše tipično balkansko društvo sa perspektive šire od jednog zločina, ma kako užasavajuć on bio, stižemo do gore opisanih nepremostivih podela, čiji je jaz sve dublji i dublji. Radi se o vrednosnim podelama koje drmaju i to, mnogo puta pominjano, američko društvo, koje Balkanci vide samo kroz filmove i lažne novosti sa opskurnih portala ili podkasta. Tako se i u Srbiji povela rasprava o posedovanju oružja, a s njom i dobro poznati argumenti američkih republikanaca i demokrata. Modernisti su zatražili da se obrt oružja ograniči, a da se pokrene kampanja za suzbijanje posedovanja ilegalnog oružja. Tradicionalisti su, na tragu republikanaca, istakli da je držanje oružja "srpska tradicija" (kao da biti naoružan u doba svireposti i bezakonja, koje je prethodilo modernom svetu, nije bilo tradicija svakog evropskog naroda). Na kraju krajeva, liberalna opozicija je pokrenula proteste, čiji zamah tek predstoji, ali je ishod neizvestan.

Osim reakcija društva, u kojima svako balkansko društvo može pronaći svoje, reagovala je i država, to jest vlast. Izabrana je strategija koju na Zapadu koriste vlade kada se suočavaju sa terorističkim napadima. Možemo je nazvati strategijom "gvozdene pesnice". Obećana je kampanja za oduzimanje nelegalnog oružja (što je u svakom slučaju pozitivno i trebalo je da bude urađeno godinama unazad), ali je, umesto da se osnaži pedagoški i psihološki kadar u sistemu obrazovanja, odlučeno da se težište novih mera prebaci na školske policajce. Tako ćemo umesto prepoznavanja i brige o deci koja pate emotivno i psihički, imati jedan dobar stari, Balkancima vrlo poznati, pendrek. Nije baš do kraja ispunjena fantazija tradicionalista o fizičkom i duhovnom nasilju nad decom, u cilju suzbijanja nasilja, ali nije ni odveć daleko od nje.

Bloomberg Businessweek Adria

Balkan je toliko dugo u krvavom kolu osvete da se na samu pomisao zločina uvek želi odgovoriti istom merom, ako ne i tvrđe. Tako je bilo i u srpskom slučaju, a ne treba očekivati da bi druga balkanska društva i vladajuće garniture puno drugačije govorile i reagovale pod istim okolnostima. 

Počeli smo priču od potresnog zločina, ali je završavamo razmatranjem slobode pojedinca. Da li su balkanska društva spremna na ljude koji se samoizražavaju bez javne osude, na škole u kojima deca stiču znanje kroz praktične igre, ne za ocene, već za budući život kao nezavisne individue, da li su, naposletku, balkanska društva spremna na stvaranje, ne na destrukciju? Trenutna javna rasprava nas upućuje na odgovor da nisu. Samim tim, nisu spremna ni za demokratsko političko ustrojstvo i slobodno tržište. Kreativnost se suzbija, isticanje i svojevrsnost se ne podstiču. Otuda i želja za školom-kazamatom, otuda vera da se klin klinom izbija, da se nasilje može umanjiti još većim i opsežnijim nasiljem. Možda je glavna pouka ove tragedije da još nismo spremni za modernost, te da se uopšte ne krećemo u dobrom smeru.

Iskreno saučešće svima koji su pogođeni ovim nemilim događajima.

 

 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar